Klub Visokogoraca Srbije
2009
Izveštaji - 2009
Galerija »Nastavili smo i ove godine sa skupljanjem 4000+ vrhova u Alpima. Destinacija je bila Švajcarska. Nas petoro je provelo 2 nedelje u Valiskim Alpima i svi smo popeli 5 lepih vrhova.
Put od Beograda dug 1300km nas je doveo preko Postojne, Milana, prevoja Simplon i Siona do kampa u mestu Evolene. Ovo mesto, kao i cela dolina za nas su bili pravo otkrovenje. Idući od severa ka jugu kod mesta Les Hauderes dolina se račva. Njen levi krak zatvaraju velikani Dent Blanche i Dent d’Herens. Mi smo odabrali desnu dolinu na čijem kraju put vodi do mesta Arolla. Ovo mesto je okruženo velikim brojem lepih vrhova visokih izmedju 3500 i 3900m koji su vrlo pogodni za početnu visinsku aklimatizaciju. Poznatiji medju njima su Petit Mont-Collon 3555 m, Mt-Blanc de Cheillon 3869 m, Aiguille de la Tza 3668 m. Mi smo izabrali vrh Pigne d’Arolla 3796m. Taj vrh dominira nad dolinom i najviša je tačka na čuvenoj ski transverzali Haute Route koja vodi od Chamonixa do Zermatta.
Tokom popodneva smo pristupili do doma Cabanes des Vignettes 3160m. Dom se nalazi na spektakularnom mestu i jedan je od najboljih u kojima sam boravio. HP 63CHF. Takve cene su i u ostalim domovima u Švici. Za sporazumevanje u domu kao i u celoj dolini poželjno je znanje francuskog jezika.
Sve vreme do vrha smo hodali po glečeru skoro konstantnog nagiba. Idealno za ski off piste spust do Arolle, cca. 2000m visinske razlike. Od doma do vrha smo išli 2.5h. Imali smo plan da traverziramo vrh i da se do Arolle vratimo preko doma Cabanes du Dix, da vidimo veliko jezero Lac du Dix i po mogućstvu popnemo vrh Mont Blanc de Cheillon. Medjutim, pogled sa vrha i plan nam je pokvario nalet lošeg vremena praćen susnežicom i grmljavinom. Tipična poslepodnevna nepogoda, ali ovog puta u 9h prepodne. Bas čudno. Odustali smo od prečenja i do automobila na parkingu u Arolli smo se vratili putem kojim smo se peli. Nevreme je trajalo pola sata, ali baš kad smo mi bili na vrhu. Šteta. Jedan interesantan vrh, malo čudnog imena - Aiguille de la Tza 3688m je privukao našu pažnju i to je još jedan od razloga zašto ćemo u ovu dolinu ponovo doći iduće godine.
Otišli smo u dolinu Saas uprkos Ajinim tvrdnjama da je tamo ružno i da u Švici ima mnogo lepših mesta. Aja je bila sa Bokijem u Saas Fee-u prošle godine kada su se popeli na Allalinhorn 4027m, ali uprkos tome nisam verovao da jedno tako svetski poznato i popularno turističko mesto može da bude ružno. Pokazalo se da je i ova dolina jednostavno fenomenalna. Stacionirali smo se u kampu Schonblick u mestu Saas Grund. U skladu sa imenom kampa, iz šatora smo imali pogled na svih 11 vrhova viših od 4000m koji složeni u jedan niz čine moćnu Mishabel skupinu. Sa druge strane doline su jos dva vrha čija visina seže preko 4000m, Weissmies i Lagginhorn i oni su naš naredni cilj. Lakši su od ostalih i panorama sa te strane pruža bolju mogućnost za upoznavanje cele doline.
Dan za šetnju i obilazak doline. Na visini 3800m jugozapadni vetar duva brzinom 120km/h. Smer vetra je ortogonalan u odnosu na pravac pružanja doline, koja je relativno uzana spram visine svojih grebena, tako da su tamni oblaci preletali preko neba i odnosili kišu i sneg negde dalje. Kolima smo otišli do kraja doline gde se na 2500mnv nalazi veliko veštačko akumulaciono jezero Mattmark. Brojni vodopadi oko celog jezera su me podsetili da je ova dolina čuvena po lednom penjanju.
Prvom jutarnjom žicom smo se popeli do stanice Hochsaas 3200m. Odatle do vrha Weissmies 4023m sve vreme smo hodali po Trift glečeru. Vremenski i snežni uslovi su bili odlični. Do vrha nam je trebalo 4h. Sve vreme nam je pogled privlačila suprotna strana doline i dugački nazubljeni greben Mishabel grupe. Sa vrha smo uočili Berninu, najistočniji vrh Alpa koji je viši od 4000m. Prošle godine smo ga snimili iz blizine, ali ga nismo popeli. Hm, iz Beograda, produžena vikend tura? Moglo bi. Sa vrha smo sišli istim putem do doma Weissmieshütte 2726m gde smo prenoćili. Vredelo bi doći ovde zimi na skijanje.
Popeli smo se na Lagginhorn 4015m. Od doma do vrha je 1300m visinske razlike. Za razliku od prethodnog dana kada smo sve vreme hodali po glečeru, na ovaj vrh smo se popeli po stenovitom zapadnom grebenu. Mestimično je bilo detalja lednog i mix penjanja do II UIAA. Sa vrha smo sišli istim putem do mesta Kreuzboden 2397m i odatle žičarom u dolinu. Zanimljive stene, nove panorame, čisto nebo, duge smeri, kompleksni silazi, celodnevna tura za uživanje – šta više da poželiš?!
Rani polasci na alpske ture nisu baš ono što bi čovek želeo kad je na godišnjem odmoru, ali šta da se radi. Vreme je idealno i nema odmora. Brza odluka i priprema, alpine start i u 13h se fotografišemo sa zastavom Kluba na vrhu Alphubel 4206m. Treći 4000-metarac za tri dana! Snežni vrhovi i stene su na sve strane oko nas. Ovo je sigurno vrh sa najlepšim vidicima u Valiskim Alpima na kojem sam bio. Planina je trapeznog oblika i njen zaravnjeni vrh je veličine fudbalskog igrališta. Pomalo euforično raspoloženje nam kvari jedino činjenica da moramo brzo da krenemo nazad kako bismo stigli na poslednji vozić sa stanice Mittel Allalin 3500mnv. Tura je kompleksna i silazak za 2h45 je moguć ako budemo baš brzi. Sa vrha se silazi 400 visinskih metara po zaleđenom jugoistočnom grebenu nagiba 40-50 stepeni na sedlo Alphubeljoch pa zatim sledi uspon cca. 100m na međuvrh Feechopf 3888m pa otpenjavanje i traverziranje stenovitog grebena do sedla Feejoch 3826m i silaz po glečeru. Poslednji deo, po tek ispeglanoj skijaškoj stazi do zgrade žičare smo trčali, ali ipak smo zakasnili 6 minuta. Međutim, voz nas je cekao! Zaboga, kako je to moguće, pa mi smo u Švici, a ovde svi vozovi u zbiru za godinu dana kasne manje od jednog minuta. Službenik na žičari nas je video kako silazimo sa planine pa je ostalim turistima koji su se sunčali na terasi rekao da ne žure sa ispijanjem sokića i kapućina jer će poslednji polazak voza u dolinu kasniti par minuta, tj. dok mi ne stignemo. Zahvalili smo mu se u trku, a on nam je samo dao znak da odmah uđemo u voz tako da smo direktno sa glečera, navezani, a Aja sa derezama na nogama, uleteli pravo u vagon.
Preselili smo se u susednu dolinu Mattertal. Automobile smo ostavili u garaži na železničkoj stanici u mestu Randa. U rančeve smo spakovali stvari potrebne za tri dana i krenuli oko podneva ka Domhütte 2932m. Vrh Dom 4545m je najviši vrh Švajcarske. Visinska razlika od 3100m koju treba popeti čini ga jednim od najnapornijih vrhova u Alpima. Staza do Domhütte je lepo trasirana kroz šumu do visine od 2500m, a onda se narednih 400 metara penje kroz stenu stazom koja je osigurana sajlama. Iz Rande do doma smo hodali 4h. Domhütte se nalazi na izuzetno lepom mestu. Kao na pozornici posmatramo vrhove od Breithorna, preko Matterhorna do Weisshorna kako se rumene i presijavaju do kasne večeri. Pred takvim prizorom ljudi odlaze na spavanje tek kada padne mrak, a to je oko 22h, uprkos činjenici da oni koji sutra nameravaju na vrh imaju svega nekoliko sati spavanja.
Alpski start u 2h45. Domar je upalio svetlo u sobama i uz prodorno “MORGEN !” dao znak za uzbunu, jer tako je izgledalo ustajanje koje je potom sledilo. Svi su momentalno skočili iz kreveta i počeli žurno da se oblače, pakuju rančeve i istrčavaju iz sobe. Mi smo par minuta svu tu gungulu samo posmatrali, a onda smo im se pridružili. Doručak je po principu švedskog stola, tako da je borba za hranu i slobodno mesto za stolom iz spavaonice prenešena u trpezariju. Izgleda da je taj recept dobar jer smo se brzo razbudili i rano ustajanje nam nije teško palo. Iz doma smo pošli u 3h45 i na Domu bili u 10h30. Prva dva sata smo se peli levim rubom Festi glečera do najniže tačke prevoja Festijoch. Tada je svanulo, što je bila dobra okolnost da bismo pažljivo popeli 100m krušljive stene težine UIAA II i izašli na Festijoch 3723m. Tu smo prešli na Hochberg glečer i traverzirali ga u smeru prevoja između Doma i Lentzspitze, da bi smo se onda sevrnom padinom po glečeru prosečnog nagiba oko 30 stepeni, popeli do vrha. Pogled sa vrha? Pogledajte galeriju… Sišli smo do Domhütte i još jednom noćili u njemu. Na ovom, kao i na usponima u proteklih nekoliko dana, savršeno vreme i predivan ambijent učinili su da opušteno uživamo u svakom trenutku, tako da umor nismo ni osetili, uprkos činjenici da je tura toga dana trajala 11h i da smo popeli i sišli 1600m visinske razlike. Boki je kao trinaestogodišnji dečak koji je popeo Dom privukao pažnju domaćih vodiča i nekolicine njihovih klijenata sa kojima smo se upoznali i koji su Bokiju ponudili stipendiju za školovanje u njihovoj International Outdoor High School u Švici. Dečko obećava.
Sišli smo u Randu i smestili se u kamp. Poslepodne smo proveli u šetnji i sitnom šopingu u Zermattu. Švajcarska letnja alpska tura 2009 je uspešno završena.
Rade i Pera se vraćaju za Beograd, a Boki, Aja i ja smo narednu nedelju proveli na Azurnoj obali.
Copyright © 2004 Klub visokogoraca Srbije. All rights reserved. Designed by KVS