"Da, sve se završilo... Sada mogu svi da odahnu. Što bi rekao moj pokojni
deda Milisav :"Posle boja, koplje u trnje". Nekako smo skloni, kada
prođu teški trenuci i kada strah od nepoznatog zameni euforija, da umanjimo
vrednost učinjenog dela jer nam se sada iz novog ugla (Bože moj, pa
stajali smo na krovu obe Amerike, Aconcagua-6962m) sve čini lakše, a mi
odjednom postadosmo heroji kojima je Aconcagua bila samo predjelo !!!
Ne potcenjujte planinu junačine moje, pa makar je i brdom zvali !!!
Sada ste vi odjednom rekorderi, ispisujete stranice Srpskog
visokogorstva, pomerate granice mogućeg itd, itd...
A kako je u stvari bilo ??
Sećate li se pomodrelih usana i blede kože lica na Canaleti?? Drhtavice
koja se ne da zaustaviti, a sve to zbog popijenih samo pola litre vode
do svitanja!!
Kako se to brzo zaboravi!!
Sećate li se rečenice na Indipedensiji: "Prevari nas ovaj Jaćim, povede
nas po noći. Odustao bih ovog momenta, ali ne znam po mraku da se
vratim!"?
Nije bitno ko je to rekao, bitno je da je on sada upisan u večnu knjigu
Cumbre norte!
Sećate li se promrzlina na - 28 i Ljubinog komentara na siparu
Canaleta :"Ovo nije planina,ovo je pakao!"?
Sećate li se vašeg hoda prilikom spuštanja sa vrha, a la "Pijane
kokoške", kada ste tako dehidrirali da niste znali kako se zovete!?
Sećate li se kako ste ćutali kada je helihopter odvozio iz baze dva
člana naše ekspedicije, jer su zadobili promrzline od tesne obuće??
A sada ste odjednom pobednici koji ne znaju za strah i koji već maštaju
o Himalajima!!
Povucite ručnu prijatelji, dok ne bude kasno. Osecaj moći na vrhu je
posledica adrenalina, a ne istinske vrednosti!!
Moram ovo da napišem jer sam sve to gledao sa strane i video sam ono
što vi niste. Video sam i ne mogu da prećutim, a sve to zbog vašeg dobra.
Planina je put. Planina je svrha , a ne cilj. Zahvaljujući planinama
postajemo bolji ljudi.
Ne dozvolite da postane obrnuto i da vam planine služe kako bi
zadovoljili vaš ego i vašu gordost ( kao što kaže V.Furlan :"Ne osvajate vi
planine, one su odavno vas osvojile").
Nego da ne davim dalje, dovoljno sam vas davio na planini (mada me
niste mnogo ni slušali...)
Znam, reći će te :" Ovaj Jaćim samo tupi i kritikuje, nikad nije
zadovoljan".
E, pa ima nešto zbog čega sam itekako zadovoljan i srećan.
Nije to zato što su postavljeni silni rekordi. Te, najviše Srba na
Akonkagvi (15) u jednom danu, te Igor Skender, najmlađi Srbin na vrhu, te
Maja Nikolić, prva beograđanka na najvišem vrhu obe Amerike, pa Marko
Nikolić (EST) prvi čovek koji je vozio snowboard sa te visine!!
Sve to, a ja sam bio vodja ekspedicije - možeš misliti...
Rekordi dođu i prođu. Jednoga dana neki novi klinci će postavljati
nove! Tako to ide, u krug...
Srećan sam što sam uspeo da pomirim rogove u vreći i da povedem srpsku
ekspediciju Aconcagua 2005 od 17 planinara, koji su članovi sedam
planinarskih društava iz Srbije.
Pred put svi su oni posebno ispraćali svoje planinare i pravili im
press konferencije, kao da idu u Južnu Ameriku iz različitih zemalja! Kao da im planine sužavaju vidike, kao da "više vidi onaj pod brdom, no onaj
na brdu", Bože me oprosti...
Na Surčinskom aerodromu, ako nas već dočekujete, dočekajte nas zajedno
kao već navedenu srpsku ekspediciju Aconcagua2005 ili nas nemojte ni
dočekivati. Toliko smo bar zaslužili...
A kada se raziđemo kućama, onda možete ponovo da upirete prstom jedni
u druge, kritikujući sve što dolazi iz suprotnog tabora kao da je
kužno.


Srpska ekspedicija "Aconcagua2005"
Vodja ekspedicije
Dragan Jaćimović

 

11.02.2005. Evo Draganovog poslednjeg mejla:

"Krenuli smo sa Plaza de Mulas u 7.00. Ovoga puta stigli smo znatno brže na Nido(C2)(5400m), kao da se svima žuri na Cumbre norte. Na Nidu je vetrovito i sunčano. Svi su se odlično osećali ali kod nekih je primetna nervoza i strepnja pred završni uspon. Noć na Nidu je protekla bez većih problema. Važno je da su svi dobro spavali. Nikako da ih naučim da piju više vode. Po licima ljudi mogu otprilike da pogodim koliko je ko popio toga dana. A oni lažu li lažu. U stvari lažu sebe a ne mene (nikako to da ukapiraju)! Klope ima i viška, za to nema problema. Pusti Srbi nigde ne idu bez slanine i šunke!! Pakovanje šatora i krećemo u C2 tj. kamp Berlin (5850m).

Toliko su dobro aklimatizovani da je bilo čak i pesme! Ali kako to biva, snimatelj je uvek na drugom mestu, pa nije snimio najbolje trenutke toga dana. U kamp Berlin (5850m) stigli smo za 3 sata i odmah smo startovali sa postavljanjem šatora. Mesta nije bilo baš na pretek, ali smo se nekako spakovali medju stenama. Dve reči najbolje opisuju situaciju  u kampu Berlin (5850m) - Veselo i na momente panično!!

Tek sam gore video koliko je ko mentalno spreman za ovakav vrh. Aconcagua nije šala i traži odličnu kondicionu psihofizičku pripremu. Oni koji je ne ispoštuju, dobiju po prstima!!

Najčešći problemi prilikom uspona su promrzline.

Topili smo sneg do 12.00 toga dana a onda je krenulo pakovanje opreme za uspon na vrh.

Krenuli smo oko 01.00 , 09.02. iz C2 (5850m). Samo sevanje čeonih lampi i nas petnaest na platou. Stavili smo ruke na sredinu i uz gromoglasno "Srbija" krenuli u noć.

Pravili smo pauze na svaki sat kako bi pili vode i pojeli neku čokoladu. Bilo je hladno ali ne mnogo. Prva dva sata oko - 18˚C , da bi se temperatura spustila na - 28˚C (bez vetra) što je za Aconcagvu sasvim dobro vreme. Na Indipedensiji (6200m) nas je potkačio malo jači vetar, ali smo mu pobegli na Traverzu prema Kanaleti.Tu smo malo usporili jer je većinu stigao umor.

Na čelu kolone sve vreme sam bio ja, a na začelju Nikola Djurić (AOB). Imali smo stalnu radio vezu iako je razmak izmedju nas bio 50 do 80 metara. Na ulasku u Kanaletu počelo je da sviće.

Tu je bio prelomni momenat. Bleda lica i modre usne od hladnoće, ali u očima zar i želja da se danas izadje na vrh Juzne Amerike!! Posle pola sata odmora nastavljamo prema vrhu. Citiram neke od planinara: "Kakav je ovo pakao?" Sipar i stene, nigde snega, znatno otežavaju uspon. Metar napred, pola metra nazad. Puno se energije gubi na ovoj visini.

Pred sam vrh sačekao sam (po mom starom dobrom običaju) Igora Skendera (18.godina i 7 meseci) da prvi izadje na vrh. Malo se pogubio ali shvatio je u čemu je štos i izašao je prvi u 10.05. Zatim su pristizali i ostali. Suze , čestitanja, vrištanje --- Ludilo na 7000m!!

Slikali smo se (svih 15) sa Srpskom zastavom, a onda je usledio stampedo jer je trebalo ispoštovati sve sponzore. Fotke, video snimci itd. Ipak bezbednost je na prvom mestu. Jedva sam ih oterao sa vrha.Bili su očarani pogledom i nikome se nije išlo dole!!!

Proveli smo na vrhu skoro sat vremena!! Malo li je na ovu visinu...

Povratak je bio relativno brz. Za oko 3 sata i već su svi bili u kampu Berlin(C2). Kuvanje čajeva i supa bilo je neizbežno. Većina nije slušala moje savete o količini vode koju je potrebno uneti tokom uspona, pa su se vraćali nazad kao pijane kokoške!! Ipak sve je bilo pod kontrolom, jer je Nikola išao prvi prema kampu , dok sam ja išao sa poslednjom grupom koja je bila najsporija. Vodja ekspedicije poslednji napušta planinu.

Svi su dobro prošli, osim dva mlada planinara. Igor Skender je na dva nožna prsta dobio promrzline prvog stepena, dok je Marko Nikolic dobio na obe noge, takodje promrzline prvog stepena. Ništa strašno. Za 2-3 meseca biće sve u redu bez ikakvih posledica. S obzirom koliko nisu poštovali planinu na koju su pošli (a nisu baš preterano ni slušali vodju ekspedicije) dobro su prošli. Ovo im je nauk za ubuduće. Nadam se da su puno naučili i da ubuduće neće praviti iste greške.

Sve u svemu, koliko znam do sada ukupno nije osvojilo Aconcagvu 15 planinara iz Srbije (možda grešim, neka neko prebroji), a nas je u samo jednom danu izašlo na vrh - 15

Plus Igor Skender kao najmladji planinar iz Srbije na ovoj planini, pa Maja Nikolić prva Beogradjanka na Aconcagvi itd.itd. da ne nabrajam dalje, čuće se to sve ionako, bez mog pisanja (smrzli mi se prsti, ne mogu više...)

Srpska ekspedicija na Aconcagua2005

Vodja ekspedicije

Dragan Jaćimović"

03.02.2005. Vođa ekspedicije, Dragan Jaćimović, nam je poslao izveštaj o prethodna dva dana, a stigle su i prve slike. Takođe se javio i Igor Skender koji je poslao svoje utiske o Akonkagvi, kao i o dosadašnjem toku expedicije. Evo prvo Jaćimovog izveštaja:

"Namaste,

Juče (02.02) smo uspešno izvršili aklimatizaciju, postavili šatore na Nido de Condores - C1(5400m. Svi članovi ekspedicije osim Dragana Bogdanovića, su došli u C1 i odlično se osećaju. Put od baze do Nida trajao je oko 6 časova (a za neke i malo više). Na Nido smo krenuli u 7 sati ujutru iako je bilo hladno i vetrovito ali to se pokazalo kao dobar izbor jer nas je posle 10 sati, obasjalo sunce pa smo znatno usporili uspon. Vratili smo se u bazu u popodnevnim časovima gde nas je naš kuvar Ariel dočekao sa izuzetnom večerom.

Danas (03.02) je bio dan za odmor. Neki su odmarali u šatorima, neki slali e-mail, a nekoliko članova ekspedicije je otišlo na obližnji glečer Cuerno. Dragan Bogdanović se dobro oseća i odmara se u baznom kampu. Ostali članovi ekspedicije su odlično aklimatizovani i željno iščekuju nastavak uspona.

Sutra (04.02) krećemo na Nido (C1) gde ćemo prenoćiti a narednog dana idemo na aklimatizacioni uspon bez opreme do kampa Berlin (C2), sa kojeg ćete 05.02. dobiti fotografije i izveštaj.

Pozdrav svim planinarima u Srbiji

vodja ekspedicije

Dragan Jaćimović"

A ovo su utisci Igora o Akonkagvi i njegov doživljaj trenutne situacije:

01.02.2005. Dragan Jaćimović i Igor Skender su nam se javili. Uskoro očekujemo i slike.

"Namaste,

iz Mendoze smo krenuli 28-og januara, prema Puente del Inca a zatim smo podigli šatore na ulazu u nacionalni park Horcones. Vreme je odlično a sa planine stižu vesti o -40˚C na Nido de Condores. Poslednja 2 dana gotovo svi šatori sa Nida i Berlin kampa su oduvani u nepoznatom pravcu.

Od Horcones-a do Confluenci-e trebalo nam je oko 3 sata hoda. Noćili smo u Confuenci-i. Sledeće jutro pao je sneg, ali nas to nije sprečilo da krenemo na aklimatizaciju prema Plaza Francia (4300m). Stigli smo do 4000mm i odmah zatim se vratili u kamp. U Confluenci-ji su nam stigle još lošije vesti o trenutnom nevremenu na Akonkagvi.

Sledećeg dana i pored snežne vejavice koja nas je probudila u kampu, odlučili smo da krenemo ka baznom logoru - Plaza de Mulas. Mnoge ekspedicije su odlučile da ostanu u Confluenci-ji. Kako to obično biva, sreća prati hrabre. Na pola puta oblaci su se razišli i pojavilo se plavo nebo Anda. Do baznog logora trebalo nam je oko 8 sati hoda i svi članovi ekspedicije su dobro podneli ovaj uspon.

Danas je bio dan za odmor, a sutra krećemo na aklimatizaciju prema Nido de Condores (prvi visinski kamp).

Od sutra ćemo imati mogućnost redovnog slanja izveštaja (tekst + foto).

Pozdrav svim planinarima u Srbiji i onima koji se tako osećaju.

Dragan Jaćimović

Igor Skender"

"Posle dvanaestočasovnog leta avionom stigli smo u Buenos Aires, glavni grad Argentine. Dočekalo nas je 30 stepeni u hladu i miris mora. Iz Srbije nas je ispratio sneg, a sada se kuvamo na vrelom asfaltu, dok južni vetar donosi veliku vlažnost sa Pacifika.

Pauzu izmedju dva leta (oko 10 sati) iskoristili smo da obiđemo Bueno.

Posle niza peripetija na lokalnom aerodromu (Jeorge Newberry) poleteli smo oko 18.h i posle dva sata leta sretno sleteli u Mendozu :))

Sutra nas čeka regulisanje neophodnih dozvola za uspon na Akonkagvu, kupovina gasa i hrane za visinske kampove. Više o tome sutra veče uz nekoliko fotografija iz grada".

 

(pogledajte sajt o Mendozi www.mendoza.com.ar)