04.11.2005.
Ekspedicija "ISLAND PEAK 2005" sleće
večeras na Surčin u 21 h letom iz Atine. Postavljene
su još dve nove slike u galeriji.
31.11.2005.
Završni uspon - izveštaj
Kao po običaju, malo
ko spava pred uspon na vrh. Čujem kako se
izvlače iz šatora i trče u WC. Nervoza. Oko
01.00h Angh lupa u šerpu i poziva sve na čaj u
trpezarijski šator. Obučem se, zgrabim već
spakovan ranac i izađem na vedro himalajsko
nebo. Miriše na lep dan. Dosta je toplo, mislim
da nema ni - 10 C. U šator je pre mene stigao
Dragan Bogdanović. Sedeo je u ćošku i u miru
ispijao svoj crni čaj. Za nekoliko minuta počeše
se pojavljivati i ostali. Svi pomalo užurbani,
petljaju sa opremom, premišljaju se šta da
ponesu a šta da ostave, jesti poridž ili ne
jesti - pitanje je sad?! itd.itd...
U 02.00 skupili smo
se ispred šatora, gde sam rekao da će uspon
trajati oko 8h i da je od svega najvažnije
strpljenje, a vrh će doći sam od sebe u jednom
trenutku. Krenuli smo. Odmah iza mene išao je
Djordje Mikalački, najstariji član ekspedicije.
Uvek postavim na čelo one za koje mislim da su
najsporiji, kako bi ih imao na oku u svakom
trenutku. Prva dva sata sve je teklo u savršenom
redu. Nešto sporije kretanje mi je omogućilo da
uživam u mesečinom obasjanom grebenu od Amphu
Lapcha prevoja pa sve do vrha Peak 38. Prošli
smo ABC kamp u kojem je bilo nekoliko šatora.
Odmah zatim kreće uspon kroz interesantan kuloar
gde nema nikakvog osiguranja a moraju se
povremeno koristiti i ruke za penjanje. Djordje
je počeo da posustaje. Mislim da se po prvi put
susreće sa ovakvim stvarima. Takođe prvi put
koristi plastične cipele i vrlo teško hoda u
njima. Nekoliko puta sam zaustavljao sve da bi
mu pokazao kako da troši manje energije i olakša
sebi kretanje, medjutim "ne goji se prase uoči
Božića". Trebalo je mnogo ranije pripremiti
opremu i sebe za ovakav uspon.
Negde pred samu zoru
nisam mogao više da gledam Đorđa kako se muči i
zaključio sam da je bolje da se vrati sada nego
gore sa glečera, jer bi nas sve zaustavio u
napredovanju. Dawa Sherpa se vratio sa njim do
ABC kampa odakle je mogao sam do baze. Ostali su
relativno lako stigli do početka glečera gde smo
stavili dereze i napravili naveze (osim
snimatelja Duleta koji je markirao put za
povratak :))
Sunce je već
obasjalo planinu i svi su nekako živnuli. Prva
naveza sastava Dragan, Basko, Banči, Gaga, Goran
i ja prešla je glečer i stigla do mesta na kojem
je trebalo postaviti fiksno uže. Zakačio sam uže
za moj pojas i počeo da penjem prema grebenu.
Dužina oko 150 m, a nagib oko 60%. Po dolasku na
greben osigurao sam uže, kako bi ostali mogli da
žimare po njemu. U drugoj navezi došlo je do
kolebanja pa su Duško Blažić i Dule Matić
odustali na 6000m. Njima se pridružio i Goran
Opačić, te su se oni vratili nazad prema baznom
kampu. Po mom mišljenju sva trojica su mogli
popeti vrh bez problema, ali šta se dešavalo u
njihovim glavama to samo oni znaju. Još jednom
se pokazalo da čoveka ne čine njegove mogućnosti
već njegovi izbori.
Na vrh su prvi
izašli Dragan Bogdanović, Dragana Rajblović i
Basar Čarovac. Nekih sat vremena stajao sam na
grebenu (duvao je vrlo hladan vetar) čekajući
ostale da se ispenju uz uže. Onda su se pojavili
Branislav Knežević Banči i Kemal Šarki pa sam
zajedno sa njima ispeo vrh kako bi se
fotografisali. Posle nas izašli su još Maja
Skender i Jovan Špinjo zajedno sa Dawa Sherpom.
Do baze nam je
trebalo oko 4 sata.Uspon je trajao 8 sati kao
što sam i predvideo.Na vrh se ispelo 8 planinara
iz Srbije, jednog sam ja vratio a trojica su
odustali svojom voljom. Na kraju je najvažnije
da su se svi živi i zdravi vratili kući.
Idemo dalje.
Spremamo se da 19.januara 2006.g. krenemo na
Kilimanjaro (5985m) i stanemo na krov Afrike.
Sve planinare dobre
volje primamo u ekipu. Ako ste zainteresovani -
javite se...
30.10.2005.
Iz Namchea, se javila Maja Skender. Danas Su Stigli
tamo. Sutra idu u Luklu i noće, a prekosutra ujutru
lete za Katmandu. Polaze 3.11. iz Katmandua i 4.11.
oko 21h stižu u Beograd iz Atine.
28.10.2005. Na Island Peak su se
popeli :
Dragan Jaćimović,
Jovan Špinjo,
Maja Skender,
Dragana Rajblović,
Basar Čarovac,
Branislav Knežević,
Dragan Bogdanović,
Kemal Šarki
!
27.10.2005.
U iščekivanju izveštaja sa završnog
uspona, dobili smo slike sa vrha i završnog grebena,
po kojima se jasno vidi da Island Peak nije ni malo
naivan vrh, a po Jaćimovim rečima, tehnički teži od
Akonkagve. Slike možete pogledati ovde
>>
26.10.2005.
Ekspedicija "ISALAND PEAK 2005" je izašla na vrh!
Od 13 članova ekspedicije koji su krenuli iz
Beograda, jedan je odustao u baznom logoru od uspona
(Goran Šibalić), u toku uspona je odustao i Đorđe
Mikalački, a još tri člana (Dušan Matić, Goran
Opačić i Duško Blažić) su odustali pred završnim
grebenom. Tako je na vrh izašlo 8 članova
ekspedicije. Detaljniji izveštaj očekujemo uskoro.
23.10.2005.
Chukung Ri(5550m) –Aklimatizacija
Posle Poridža za doručak krenuli smo
na obližnji vrh Chukung Ri radi poslednje
aklimatizacije pred uspon na vrh Island Peak
(6189m). Za nešto više od tri sata stigli smo iz
sela Chukung do vrha Chukung Ri. Svi dobro podnose
visinu, tako da delujemo homogeno kao grupa. Sa vrha
se odlično vidi severna strana gde su se smestili
vrhovi Gjacung Kang, Cho-Oyu, Pumori i dr. Sa
Chukung Ri-a odlično se vidi i naš smer od Baze do
vrha Island Peak.
Sutra ujutro prelazimo dva glečera –
Lotse i Imja glecer, da bi se konačno smestili u naš
bazni kamp.
Pozdrav svima u domovini.
Vođa ekspedicije,
Dragan Jaćimović
22.10.2005
Dingboche – Chukung
Danas smo pomerili kamp za oko 600m
visinske razlike. U Chukung smo stigli za oko 3
sata. Negde na pola puta prešli su nas naši jakovi
sa zajedničkom opremom za uspon na vrh. Negde oko
8.00h po srpskom vremenu imali smo uključenje u
Radio B92. Narednih dana, sve do završnog uspona
imaćemo uključenje svaki dan(Ako bude baterija :-)
).
Svi imaju odličan apetit što je znak
dobre aklimatizacije. Ovde smo sreli jednu ekipu iz
Slovenije koja ide takođe na Island Peak. Bili su
kod nas gosti na čaju, a uz čaj priči nikad kraja.
Narednih dana izveštaji će biti
kratki jer nema dovoljno sunca da napuni satelitski
modem, Lap-top, kameru i satelitski telefon!!
Sutra idemo na Chukung ri (5650m)
radi dodatne aklimatizacije.
Pozdrav svima u Srbiji.
Vođa ekspedicije,
Dragan Jaćimović
21.10.2005
Aklimatizacija – Dingboche – Nangar
Tsang (5085m)
Danas ostajemo u Dingboche-u radi
aklimatizacije. Posle dobrog doručka krenuli smo na
obližnji treking vrh koji se nalazi na visini od oko
5100 m. Osnovni princip kvalitetne aklimatizacije na
novu visinu je: Penji visoko - spavaj nisko. Mi smo
taj dan napravili oko 700 metara uspona, a zatim se
vratili u selo na prenoćište. Uspon je trajao oko
tri sata. Bez žurbe, lagano nogu pred nogu,
kontrolišući disanje. Sam vrh je jedan oštar greben
sa kojeg se pruža odličan pogled na okolne vrhove.
Lep dan za fotografisanje. Sedeo sam na steni i
pokušavao da pogledom obuhvatim svu tu lepotu. Ali
znam da postoje stvari koje se ne mogu saznati samo
očima.Da li postoji sva ta lepota oko mene kada
zatvorim oči? Žmurim. Kada sam bio mali, mislio sam,
ako sklopim oči da onda sve nestane. . . Otvaram
oči. Jasnoća prizora je toliko jaka da postaje oku
nevidljiva.
U razgovoru sa bilo kojim od Šerpasa,
uvek tražim da saznam nešto više o njihovim
životima, kulturi i običajima. Njihovi životni
principi su vrlo jednostavni, a jedan od osnovnih
je: „Živeti u skladu sa prirodom“. Oni uopšte
gledano svašta umeju da urade, a rade taman toliko
koliko im treba. Vrlo su vredni, ali ne umeju da se
zauzmu za sebe. Oni ništa nemaju, jer nagon za
sticanjem bogatstva gotovo da ne postoji. U
poslednje vreme taj virus je sa zapada prenešen i
tamo. Na žalost. Ali na sreću filozofija većine je
jednostavna. Bilo da imaš dve kuće, možeš živeti
samo u jednoj ili što će ti dva kreveta kad možeš
spavati samo u jednom! Zato su uvek nasmejani. Još
nisam video namrgođenog Šerpasa. Oni ne znaju za
svoju sreću. To je jednostano njihov način života.
Svi mi težimo za stanjem koje zovemo - sreća, a da
li znamo da prepoznamo to stanje? Oni će svaku
žalost pretvoriti u radost, svaku tugu u osmeh, a
svaki poraz u pobedu. Zašto je to tako? Zato što je
za Šerpasa svaki dan novo rađanje sveta. Na to su
navikli. Oni sebe ne smatraju duhovno bogatim
ljudima, ali se ja vrlo često postidim zbog (ne)
moralnosti i etike sveta iz kojeg dolazim. Ne znam,
možda grešim, vreme će pokazati da li sam bio u
pravu ili ne. Nadam se da ću jednog dana doći samo
zbog ljudi koji ovde žive, a ne zbog tamo nekog još
neosvojenog vrha.
Posle aklimatizacije neke je bolela
glava. Nikako da se naviknu na više od tri litre
tečnosti dnevno! Imamo problema sa solarnim panelima
za punjenje baterija jer već dva dana je oblačno i
pada sneg. Atmosfera u ekipi je odlična.
To je najvažnije.
Posle večere smo se zavukli u vreće
za spavanje. Svako sa svojim mislima, strahovima i
nadanjima.
20.10.2005.
Pangboche – Dingboche
To je selo koje se nalazi na jednoj
zaravni pored reke Imja Khola. Preko reke već
počinju obronci planine Ama Dablam. Pravo na severu
uzdiže se južna stena Lo-tse (8501) koja je jedan od
najtežih smerova na Himalajima. Dok je Dule snimao
decu u dvorištu, ja sam otišao na česmu da operem
čarape. Deca se bezbrižno igraju jednostavnih igara.
Svi smo mi pomalo deca koja glume odrasle. Izgubiš
brzo onu jednostavnost koju si kao dete u igri
posedovao. Priđe mi jedan dečak sa izgorelim
obrazima. Meni su trnele ruke od hladnoće pa sam
često prekidao pranje. On se samo nasmeja i stavi
svoju glavicu pod mlaz vode, usput trljajući rukom
kosu kao da je pere. Naježio sam se! Pokazivao je
rukom ka česmi, kao da kaže: „Hajde, sada si ti na
redu“. Neka hvala, drugi put. Ja ću to sutra da
uradim :-). Padao je sneg ceo dan. Sve je tmurno i
sumorno. Ne vidi se nijedan vrh oko nas. Okupljamo
se u trpezarijskom šatoru da ispijamo čajeve i
pricamo dogodovštine sa prethodnih ekspedicija. Smeh
leči čak i visinsku bolest :-)
Svi smo živi, zdravi i nasmejani.
Aklimatizovanost - iznenađujuće
dobra!!
Pozdrav svima u Srbiji !
Vođa ekspedicije,
Dragan Jaćimović
19.10.2005.
Deboche – Pangboche
Ponovo smo ustali rano da bi uhvatili
nešto hladovine. Mnogo je lakše hodati dok sunce ne
obasja put, jer posle bude toplo, a i vlažnost
vazduha se znatno poveća. Za sat i po vremena
stigosmo u selo Pangboche. Ama Dablam nam je na
dohvat ruke. Pre 6 godina bio sam na vrhu. To mi je
nadraža ekspedicija, na kojoj sam učestvovao, a
ujedno i najatraktivnija. Smestili smo se u kuću
Kami Nurua gde smo i ručali. On je naš Sirdar na
ekspediciji Island Peak (6189m).
Kami mi je rekao da će Henry Todd
sići iz BC Ama Dablam kako bi se videli ovde u
Pangbocheu. Henry se pojavio popodne dok smo mi
ispijali čaj i sunčali se kao na moru. Izgrlili smo
se kao najrođeniji. Ovaj matori Škot je jedan od
najboljih vođa ekspedicija na Himalajima. Baš sam
srećan što ga vidim. Popio je sa nama čaj i pritom
nas upoznao sa još jednom legendom Himalaja –
Simonom (film “Tuching the void”). Ima ljudi koji
nose istinu sami u sebi i ne iskazuju je rečima. Oni
pak čine dela koja su kao romani nastali u trenutku.
Jedan od njih je i Pasang Dawa. On je Sherpa iz
Pangboche-a. Tu žive ljudi koji imaju vrlinu, a koja
nije sticana vežbanjem i učenjem. Tu postoje ljudi
koji nisu pismeni, a opet nepogrešivo čitaju zakone
prirode. Oni u sebi nose vrlinu bezazlenosti, a to
se ne stiče vežbanjem. Valjda ih zato i volim.
Pozdrav svima u Srbiji !
Vođa ekspedicije,
Dragan Jaćimović
18.10.2005.
Namche-Deboche
Rano ujutro krenuli smo iz Namche
Bazara. Prva pauza se pravi kod lodža „Ama Dablam“.
Najbolje što možeš da učiniš za sebe je da naručiš
čaj i uživaš u pogledu koji se pruža sa ovog mesta.
Setih se mog prvog dolaska na Himalaje. Sedeo sam na
istoj ovoj klupi. Sada znam da je moj život tada bio
presečen: Na pre i posle mog prvog boravka na
Himalajima. Ništa više neće biti kao što je bilo. Iz
mojih razmišljanja, prenula me je kolona jakova koja
je nosila opremu od ekspedicije. Za jakovima stigoše
i ostali. Valjalo mi je sakupiti misli sa okolnih
vrhova, jer smo krenuli dalje. Put se sada spušta
sve do reke Imja Khola. Kada se pređe viseći žičani
most, naiđe se na par kuća pored puta za manastir
Tengboche. Tu smo napravili drugu pauzu. Popili smo
čaj, posle kojeg se sa uživanjem odrema na suncu. Od
tog mesta je konstantan uspon do manastira, koji se
nalazi na nadmorskoj visini 3800m.
U centralnoj prostoriji se nalazi
veliki kip Bude ispred kojeg gore na stotine lojanih
sveća. Na podu su postavljene prostirke za svakog
monaha dok se moli, a iza su dva velika gonga. Dok
smo izlazili u dvorište, molitvene zastavice na
jarbolu su pevale svoju pesmu. Posle popijenog čaja,
spustili smo se kroz šumu do sela Deboche i lodža
koji se zove „Rododendron“. To mesto je poznato kao
“dolina rododendrona”. Vlasnica lodža je baka koja
se uzgaja lekovitim biljem i tako leči svoje
sunarodnike.
Uveče je baka naložila bubnjaricu pa
je bilo veoma prijatno. Večerao sam Dalbat,
tradicionalno jelo Šerpasa. To je pirinač sa kuvanim
sočivom uz dosta dodataka. Iako je današnji dan bio
naporan, svi se osećaju odlično.
Pozdrav svima u Srbiji !
Vođa ekspedicije,
Dragan Jaćimović
15.10.2005
Stigao nam je drugi izveštaj i slike sa ekspedicije za
prethodna dva dana:
Lukla -Tok-Tok
Ustali smo u pet
sati, kao što je i dogovoreno. Na aerodromu
„Tribuwan“ velika gužva na lokalnim letovima.
Najviše ima trekera koji su i najglasniji.
Let do Lukle
(2804m) sam prespavao.Ostali su uglavnom uživali
u predelima gledajući kroz prozor.U daljini
snegovi Himalaja se presijavaju na suncu. Po
dolasku u selo, avion su opkolili Šerpasi
tražeći posao nosača. Ali, na njihovu žalost ,
nas su čekali naši stari poznanici iz
Pangboche-a. Kada imaš dobru komunikaciju sa tim
ljudima, onda naravno ne menjaš ekipu koja
pobeđuje.U Lukli smo svratili u “Paradise Lodge”
na čaj.Posle prepakivanja opreme i prebacivanja
dereza,cepina i plastičnih cipela u transportne
vreće, krenuli smo put Tok-Toka.
Ako postoji mesto
na Himalajima o kojem treba posebno pisati,onda
je to sigurno Tok-Tok.Značenje tog imena mi nije
poznato, ali sigurno znam da ima neke veze sa
vodopadom koji se nalazi pored samog lodža.
Inače, ako se dolazi iz pravca Lukle prvo što se
ugleda je taj prelepi vodopad sa leve strane
puta. Tanak mlaz vode obrušava se sa nekih 30-40
metara visine, da bi se na pola puta raspršio u
hiljade sitnih kapljica. Čudesnu sliku
upotpunjuje crna stena u pozadini i okolna
vegetacija sa nekoliko nijansi zelene boje.
Vlasnik lodža je uz mnogo truda napravio jednu
branu koja je omogućila da se ispod vodopada
stvori malo jezero. Ono po čemu sam dobro
zapamtio lodž u Tok-Toku su njegova niska
vrata.Nekoliko puta sam lupio glavom o drvenu
gredu prolazeći iz prostorije u prostoriju. Iza
kuće se nalazi lepo uređena česma, a malo dalje
i toalet.Desno od česme je najuređeniji vrt na
Himalajima. U njemu ima svega: spanaća, blitve,
šargarepe, luka, paprika i mnogo meni nepoznatog
povrća. U uglu se nalazi pravi pravcati
plastenik! Kao da gledam njivu negde u Šumadiji.
Vrhunac svega je cveće, brižljivo zasađeno oko
vrta. Cvetovi raznih boja izgledaju još lepše i
uočljivije u zelenilu kojim su okruženi. Uveče
se naloži peć na drva, koja je postavljena u
sredini trpezarije i upale se sveće od Jakovog
loja. Kada se prostorija ugreje, a senke
zaigraju po našim licima, onda se ljudi opuste i
krenu u priču. A priči nikad kraja. Posle obilne
večere, preostaje ti samo da se zavučeš u vreću
za spavanje i sklopiš oči.Ostalo priroda uradi
sama.
16.10.2005
Tok-Tok – Namche Bazar
Ustao sam nešto
ranije. Jutro na Himalajima je poseban
događaj.Kao da prisustvuješ ponovnom stvaranju
sveta. Volim da prošetam, dok ostali spavaju.
Mir i tišina. Samo hučanje reke iz dubokog
ponora remeti ovaj sklad. Sve odiše svežinom.
Nema onih mirisa koji se javljaju u toku dana,
od hrane koja se sprema po lodževima i Jakova sa
njihovim teretom. Zatim sledi umivanje ledenom
vodom i pranje zuba. Baš prija! Posle ovoga si
stvarno budan!
Negde na pola puta
do Namche-a u selu Monjo nalazi se kontrola
ulaska u Nacionalni park „Sagarmatha“. Na ulazu
pored državnih činovnika, stoji vojnik sa sve
puškom iz drugog svetskog rata. Još i danas mi
nije jasna njegova uloga na tom mestu, kroz koje
jedino prolaze trekeri, ekspedicije i lokalno
stanovništvo. Bitno je da je on ozbiljan i
malčice namrgođen! Pošto je naša dozvola u redu,
mogli smo krenuti dalje. Put se potom spušta
skoro do reke, gde se sa visećeg mosta pruža
prelep pogled na njive zasejane raznim
žitaricama i povrćem. Najčešće je to sočivo i
krompir, koji se uzgajaju skoro do 4000 mnv. Pre
uspona uz Namche Hill mora se preći možda
najatraktivniji viseći most u Himalajima. Posle
njega sledi prvi ozbiljniji uspon na putu do
Namche Bazara. Iza borova koji rastu po ovim
vrletima, pojave se katkad i divokoze. Prilično
su mirne, jer ih ovde niko ne lovi. Na naše
odredište smo stigli popodne. Odmah je poslat
e-mail. Ovo je poslednje mesto iz kojeg se
može javiti telefonom kući ili poslati poruka
putem elektronske pošte. Mi imamo opremu za
internet pa ćemo i narednih dana biti dostupni.
Inače, Namche Bazar je kulturni, trgovinski i
administrativni centar Solo-Khumbu regiona. Na
lokalnoj pijaci Tibetanci donose robu iz Kine, i
to naravno krijumčareći je preko granice.
A granica na Himalajima je skoro na 6000 mnv!
Lokalno stanovništvo je izuzetno vredno i
snalažljivo. Pre par godina postavili su mini
centrale na planinske potoke, pa sad imaju i el.
energiju u čitavom selu. Postoji priča da je
nekada davno, jedan od nepalskih kraljeva
zabranio ljudima iz ovog kraja da trguju izvan
granica ove regije, jer su, kako kažu, vrlo
nezgodni trgovci.
Posle obilne večere
otišli smo na spavanje u dobrom raspoloženju.
