Poslove
oko dobijanja garantnih pisama, viza i voznih karata rešili smo za par
dana tako da je ubrzo bilo sve spremno i akcija je mogla da počne. Planina
na koju smo se uputili bila nam je relativno nepoznata, jer sam tamo
bio samo ja i to jednom, ali to nas nije kočilo jer smo dobili puno
saveta od onih koji su taj predeo prešli uzduž i popreko, a i sami smo
znali da su staze po Sloveniji dobro markirane i osigurane što nam je
olakšalo put kroz nepoznate krajeve. Na put smo pošli u subotu, dvanaestog
jula večernjim vozom i u Ljubljani smo bili ujutru što nam je odgovaralo,
jer je pred nama bio ceo dan koji smo iskoristili da dobijemo na visini.
Po dolasku u Ljubljanu uhvatili smo bus do sela Mojstrane, koje se nalazi
na ulazu u dolinu Vrata i koje je predstavljalo poslednji kontakt s
civilizacijom u narednih 5 dana.
Od Mojstrane do Aljaževog doma (do kojeg vodi asfaltni
put) povezao nas je jedan Slovenac i tako nam uštedeo nekoliko sati
hoda uzbrdo s povećim rančevima; usput smo bacili pogled na slap Peričnik
koji se nalazi na pola puta od Mojstrane do Aljaža. Na parkingu ispred
doma odmah nam je zapao za oči autobus subotičke registracije, dakle
bilo je i zemljaka. Napravili smo malu pauzu ispred doma da se osvežimo
od puta gledajući i slikajući triglavsku stenu i oko podne smo se uputili
prema triglavskom domu pod Kredaricom putem "Ćez prag" koji vodi rubom
stene. Prvih sat vremena služila su za zagrevanje po relativno ravnom
terenu, a onda put ulazi polako u stenu i drži konstantno strm nagib
sve do doma. Usput srećemo nekoliko primeraka gamzova (zlatoroga) iako
ih tu nismo očekivali. Sve vreme smo se kretali kroz oblak iz kojeg
je sipila kiša, tek je povremeno "pucao" pogled ka Triglavu, dolini
Vrata, prevoju Luknji… Na par mesta nailazili smo i na deonice od po
desetak metara vertikalno uz stenu koje su naravno bile dobro oklinčane;
na takvim detaljima naši rančevi su došli do izražaja obaveštavajući
nas čisto da i oni imaju dvadesetak kg i da su prilično kabasti. U susret
su nam često nailazili penjači koji su se vraćali posle penjanja smeri
(uglavnom Bavarske, Slovenske i Nemške smeri) s kojima smo prozborili
koju. Posle 3h hoda dolazimo do Bifea (izvor u steni iz kojeg kaplje
voda) i izlazimo na vshodnu (istocnu) triglavsku planotu (zaravan) gde
se put račva u 2 pravaca: prema Staničevoj koči i obližnjem vrhu Cmiru,
i prema domu pod Kredaricom i Triglavu. Tu kod Bifea se sastaju i dva
puta za Triglav koji vode ivicom stene: Ćez prag, kojim smo išli, i
Tominškova pot. Od raskrsnice smo se uputili prema Kredarici relativno
blagim usponom; na tom delu puta očekivali smo dosta snega, ali od njega
ni traga - što otežava kretanje; ostale su samo mnogobrojne pukotine
u steni koje su ranije bile pod snegom u svako doba godine. Posle sat
vremena hoda po takvom terenu stižemo do doma pod Kredaricom (2515m)
usput slikajući Triglav i Cmir. Uspon je ukupno trajao 4h 30' odnosno
pola sata kraće od solidne slovenačke satnice i sa petnaestak kg težim
rancem od solidnog slovenačkog ranca.
Smeštamo se u domu, u skupno ležišće koristeći sve
popuste pri plaćanju i zatim odlazimo do obližnjeg vrha Kredarice (2541m)
pod kojim se nalazi i sam dom odakle fotografišemo Triglav, Škrlaticu
i ostale vrhove pri zalasku Sunca. U domu su zatim usledili: večera
(enolonćnica - čorba sa vrlo raznovrsnim povrćem i mesom i nešto naše
suve hrane koju smo poneli), pisanje i slanje razglednica, upisivanje
u knjigu gostiju, lupanje pečata i odlazak na spavanje oko 20h. U domu
se inače gase svetlo u 22h pa ko je legao - legao.
Budimo
se u 5h kao i svi iz skupnog ležišća i spremamo se za uspon. Slede
čaj, kupovina vode, nešto malo za doručak i pokret na Triglav. Izadjosmo
iz doma odakle nas je čekao krasan prizor: more oblaka svuda ispod
nas iz kojeg se izdižu ostrva koja se sijaju na Suncu, a medju njima
Triglav kao najveći i najsjajniji - jednostavno zlatan. Iznad nas
plavo nebo bez oblačka, a "upekao minus" i to usred jula.
Slikamo se ispred doma s Triglavom u pozadini i krećemo polako na
uspon. Staza do Malog Triglava je prilično strma, ide se četvoronoške
- a stena je ledena. Od Malog Triglava (2725m) grebenom se ide do
glavnog vrha. Ceo greben je dobro oklinčan tako da je opasnost od
eventualnog pada vrlo mala, ali i ta "sigurnost" ima svoju
cenu, naime tako oklinčan put je magnet za gromove (strele). Tu
se vrlo brzo nagomilaju oblaci tako da planinari nemaju vremena
da sidju do doma (do kojeg je manje od sat hoda), a kad te tu na
grebenu uhvati grmljavina… onda si u vrlo nezavidnom položaju, dokaz
za to su i spomen-ploče poginulima od strele koje se prostiru duž
celog grebena. Na vrhu smo bili oko 7h, gde smo zatekli priličan
broj planinara - veoma prometan vrh, nema šta. Neki su čak i spavali
u Staničevom zavetišcu, jednom prirodnom skloništu u steni 30m ispod
vrha, verovatno da bi izbegli jutarnju gužvu na vrhu. Usledilo je
slikanje na sve strane… sve se videlo: cele Julijske, Dolomiti (Civetta,
Sorapis…), Glockner i Wenediger u Austriji… Ispečatirali smo knjižice,
ostavili poruku u limenoj kutiji za pečat Pobedašima kojima je Triglav
bio početna stanica na "velikom putu" za Mont Blanc 7
dana posle nas, i polako krenuli s vrha na zapad, ka zahodnoj planoti
pozdravljajući Subotičane koji su u tom trenutku stigli na vrh.
Pogled
s Triglava, u pozadini vrhovi: Razor, Prisojnik, Jalovec,
Mangrt, Bovški Grintavec, Montaž, Grossglockner.
Silazak
sa Triglava na prevoj Luknju, početak Bambergovog smera,
u pozadini detalj "Sfinga" na triglavskoj steni.
Silazak
niz zapadni deo stene je prilično strm na nekoliko mesta postavljeni
su klinovi i sajle za prečenje ambisa. Stižemo na zahodnu planotu,
sledi presvlačenje u letnju uniformu (šorts i majica) i nastavak
puta ka prevoju Luknja koji se nalazi prilično nisko (1750m) i
do koje vodi prilično strm put poznat pod nazivom Bambergov smer
koji ide uz sam rub severne stene Triglava. Usput nailazimo na
snežišta koja su još bila u senci (zbog toga zaledjena) tako da
smo morali da vadimo cepine iako nagib snežišta nije bio velik.
Polako smo ulazili u sve strmiji teren, a na sredini puta nas
je čekala i sama srž Bambergovog pota - 150m vertikalno na dole
uz sajle i klinove. Sve vreme smo imali triglavsku stenu kao na
dlanu, a posebno nas je impresionirao deo stene pod nazivom Sfinga
pored koje smo prošli. Posle tog vertikalnog oklinčanog klanca
dolazi onaj, za noge, najgrdji deo puta: strm, po sitnom kamenju
i spušta se u nedogled (500-600 metara visinski) sve do prevoja
Luknje.
Posle
dobrih sat vremena ubijanja nogu po takvom putu stižemo na Luknju,
tu otvaramo i jedemo "nameštaj" - hrana iz ranga teške artiljerije-
koju smo poneli, slikamo se, posmatramo penjače u steni i, što nam
je najviše prijalo, spavamo skoro sat vremena. Sva sreća što smo bili
u šortsevima pa smo se probudili kad je malo zahladnelo, inace smo
mogli da spavamo još par sati - u tom slučaju bismo nakon budjenja
mogli slobodno da pravimo neplanirani bivak - jer do doma ne bismo
stigli dok je dan.
Ipak na vreme smo krenuli sa Luknje ka sledećoj
stanici - Pogačnikovom domu. Usput se penjemo na vrh Bovški Gamzovec
(2392m - ime dobio po velikom broju zlatoroga - gamzova kapitalaca
koji žive oko njega) preko kojeg vodi staza od Luknje do doma. Na
delu puta od Luknje do doma primećuje se nagla promena okoline u odnosu
na onu koja okružuje put od Triglava do Luknje. Dok je ovaj prvi deo
puta sav u kamenju i kršu (čovek pomisli da je na Mesecu), drugi deo
obiluje zelenilom što je bio melem za naše oči. Dolazimo u dom (2052m)
oko 18h nakon dvanaestočasovne ture, smeštamo se po običaju u skupno
i uplaćujemo za 2 noćenja, jer nam je po planu Pogačnikov dom bio
početna stanica za naredna 2 dana. Ispred samog doma naišli smo na
nekoliko primeraka čuvenog endema runollista što smo naravno slikali.
Te večeri isplanirali smo turu za sledeći dan, znali smo da će biti
vrlo jaka i dugačka; u pitanju je bila Škrlatica kao glavni cilj,
ali ne klasičnim putem označenim kao 1 na kartama već zaobilaznim,
preko Dovškog Gamzovca i Dolkove Špice kojim se retko ide i koji je
u znatno većoj meri eksponiran u odnosu na prvi.
Tog
sledećeg (ispostaviće se najtežeg ) dana rano smo pošli, oko 5h
30' i uputili se od Pogačnikovog doma ka Škrlatici i Križu. Od
ranog jutra uvideo sam da će dan biti paklen, bez oblačka i bez
vetra, kao i prošle godine na Škrlatici kad sam išao s Pobedom.
Posle sat hoda došli smo do raskrsnice (2350m) koja razdvaja puteve
za Škrlaticu i za Križ. Iako od nje ima samo 10' do Križa odlučujemo
da nastavimo dalje ka Škrlatici želeći da se popnemo na nju još
u toku prepodneva, a da se u povratku popnemo na Križ i eventualno
Stenar. Od tog prevoja pod Križom put se spušta i ubrzo opet račva
na dva puta koji oba vode na Škrlaticu, jedan preko bivaka 4,
a drugi već pomenutim putem preko Dovškog Gamzovca i Dolkove Špice
koji je slabije markiran i kojim se redje ide. Kao što smo se
već prethodne večeri dogovorili krenuli smo ovim težim. Ovim putem
smo odmah ušli u sipar koji se preči dosta u daljinu i tek onda
počinje uspon ka grebenu. Usput srećemo par Slovenaca koji se
vraćaju tim putem sa Škrlatice, spavali su u šatoru negde blizu
vrha, i ubrzo dolazimo do raskrsnice koja odvaja put za Škrlaticu
i Dolkovu Špicu. To je u stvari bila tromedja, jer se tu odvaja
put i za Dovški Gamzovec iako to nije obeleženo, ali mi to nismo
znali, a kad smo saznali bilo je već kasno jer smo se spustili
s prevoja. Ostavili smo rančeve na raskrsnici, poneli samo foto-aparate
i planinarske knjižice i za oko 25' , nemarkiranim putem izašli
na Dolkovu Špicu (2586m), odakle su se lepo mogli videti Triglav
i Škrlatica koje smo naravno fotografisali.
Pogled
sa Dolkove Špice, u pozadini Triglav.
Vraćamo
se nazad, uzimamo rančeve, krećemo ka Škrlatici, put silazi naglo na
dole što je značilo da opet imamo posla sa sajlama. Ali, ubrzo izlazi
se iz stene na sipar, strm, krušljiv, sačinjen od sitnog crvenog kamena
i gubimo markaciju iz vida. Tu smo izgubili dosta vremena lutajući po
takvom terenu i tražeći uporno neko odvajanje za Dovški Gamzovec neznajuci
da nam je ostao za ledjima. Niz taj sipar silazili smo držeći se i rukama
i nogama i zubima za sve što je koliko-toliko stabilno, inace veći deo
materijala od kojeg je takav teren sastavljen je veoma krušljiv i porozan,
sve što pomisliš da pipneš leti. Kad smo se konačno spustili na malo
pitomije mesto srećemo grupu Čeha, naoružanih do zuba kacigama pojasevima,
prusicima i gvoždjurijom. Pomislismo "ovi mora da su neki iskusni,
sve znaju, sad će nam pomoći" kad oni, jadnici, hteli su na Škrlaticu,
a krenuli u sasvim suprotnom smeru, ka Dolkovoj Špici, putem kojim smo
mi sišli i da ne bi nas ko zna gde bi završili. Otvorili smo njihovu
kartu i objasnili im gde se nalaze trenutno, kuda su se zaputili i kuda
bi trebalo da idu ako imaju za cilj Škrlaticu. Na karti smo videli da
smo i mi omašili odvajanje za Dovški Gamzovec, tačnije videli smo na
mapi položaj tog vrha i shvatili da je onaj vrh za koji smo mislili
da je Dovški Gamzovec ustvari Roglica do koje se ne može bez alpinističke
opreme i alpinističkog znanja. Dakle imali smo i mi koristi od susreta
s Česima, preusmerili smo ih i poveli ih putem ka Škrlatici koji se
sa tog mesta spuštao još stotinak metara do stene poznate kao prirodni
bivak. Prirodni bivak nalazi se na oko 2300m, može da služi kao solidno
prenoćište i kod njega se spajaju dva puta koja vode na Škrlaticu, onaj
kojim smo mi došli i put preko bivaka 4 kojim smo se vratili. Krećemo
odatle putem do Škrlatice do koje ima još oko 1h 45'; prvi deo puta
vodi uz sipar koji je nezgodan za uspon i kojim se sporo napreduje,
a zatim se ulazi u stenu Škrlatice kroz koju je put prilično oklinčan,
na nekoliko mesta se preča stena ispod koje je ambis uz pomoć sajli
i klinova. Put zavija konstantno i konačno ulazi u masiv koji zatvaraju
Rokavi, Oltar i Škrlatica koji su lučno spojeni grebenom. Ti vrhovi
osim Škrlatice uglavnom nisu opasni za planinare, jer se na njih neće
ni penjati (citat: Krsto Žižić), naime samo je Škrlatica pristupačna
planinarima dok su ostali vrhovi kao i greben kojim su povezani ostavljeni
za alpiniste (poznato je da je pokojni Zvonko Blažina, savezni instruktor
alpinizma i legenda planinarstva uopšte, sam prešao ceo greben od Rokava
do Škrlatice i to u svojim poznim godinama, što je svakako podvig).
Nastavili smo svojim putem ka Škrlatici koji je vodio uglavnom po stenovitom
terenu, izvijugan u serpentine s ponekim klinom. Na vrh stižemo u podne
po najvećoj vrućini, a za nama su došle čitave grupe Čeha, Austrijanaca
i drugih. Na vrhu i oko njega nigde ni oblačka što je izuzetak jer je
poznato da se oko Škrlatice uvek nakači neki oblak makar svuda okolo
bilo vedro. Usledilo je slikanje, pečatiranje, osvežavanje, a i prozborili
smo koju s ostalima na vrhu. Već tada na vrhu mi je bilo jasno da je
2l vode koju sam poneo malo, nismo očekivali da Sunce tako upekne i
isuši nas. Krenuli smo nazad istim putem i ubrzo su nam noge već javljale
da smo ih preforsirali. Sišli smo nekako sa stene do sipara odakle je
već bilo uživanje skijati se do prirodnog bivaka, naravno posle skijanja
niz sipar nismo mogli prepoznati svoje cipele. Odatle nastavljamo onim
drugim putem ka bivaku 4. Prvi deo puta je i dalje kroz sipar, a zatim
se naglo ulazi u zelenilo. Na par mesta usput se Triglav odlično video,
što sam iskoristio da slikam i da izgubim naočare verovatno negde u
travi jer su mi smetale pri slikanju. Stižemo u bivak 4 nakon sata hoda.
Tu smo napravili dužu pauzu, okrepili se izuli cipele, otvorili mapu
i izmenili dalji plan. U početku smo mislili da idemo od bivaka 4 do
raskrsnice pod Križom, da se popnemo na njega i nastavimo grebenom prema
Stenaru, ali učini nam se da bi moglo da se dodje do Stenarskih vrata,
najnižom tačkom na grebenu Križ - Stenar. Do Stenarskih vrata ne postoji
markirana staza, put preko velikog sipara. Planirali smo da se popnemo
uz sipar do grebena, tu ostavimo rančeve, popnemo se na Stenar i nazad
grebenom da skupimo rančeve i krenemo prema Križu. Prvo smo se spuštali
od bivaka 4 (1980m) kroz kleku i niz strmu travu pomešanu sa stenjem
do početka sipara (oko 1900m). Taj silazak je bio prilično opasan, sami
smo tražili najlakši put da sidjemo, teren je strm sa malo stabilnih
hvatišta. Put uz sipar bio je vrlo dugačak i naporan za uspon, često
smo šlajfovali u mestu nemoćni da se penjemo uz njega. Birali smo deo
sipara gde je krupnije kamenje i nekeko se izvukli do stene kojom se
završava uspon do Stenarskih vrata. Usput je Bojan morao da napuni flašu
vodom iz snežnika koji se topi, jer mu je ponestalo vode koju je poneo
iz doma. Taj poslednji deo puta uz stenu bio je najopasniji, teren je
strm, krušljiv a zasipalo nas je i kamenje sa Stenara i Križa u čija
podnožja smo došli. Konačno pri prolasku kroz Stenarska vrata uključili
smo se na markiranu stazu za Stenar, ostavljamo rančeve na putu i prilično
iscrpljeni i isušeni krećemo ka Stenaru. Stižemo nekako do vrha putem
koji uglavnom vodi preko kamenjara uz pojedine travnate površi gde smo
sreli i par gamzova.
Pogled
sa stenarskih vrata na sipar kojim smo se peli. U pozadini
negde medju borićima je bivak 4, ko se potrudi videće ga
na slici
Uspon
nemarkiranom stazom na stenarska vrata (u pozadini) od
bivaka 4.
Pogled
sa Stenara na Severnu Triglavsku Stenu, Triglav, dom pod
Kredaricom, vshodnu i zahodnu triglavsku planotu.
Stižemo
na Stenar oko 18h, slikamo se sa Triglavskom stenom koja se najbolje
vidi upravo odatle, i sa Škrlaticom koja je dominantna na suprotnoj
strani. Zatim se kotrljamo nekako nazad nesposobni da više kontrolišemo
noge. Na putu do ranaca donosim odluku da batalimo Križ danas
jer nemamo snage i da ga popnemo sutra zajedno sa Razorom i da
nam tog sledećeg dana tako ostane vremena za odmor. Saopštio sam
predlog Bojanu, naravno prihvatio ga je bez razmišljanja. Oko
rančeva su se šetala 2 gamza kao da su nešto nanjušila u njima,
ali ipak su se odmakli kad su nas videli, tako da smo pokupili
rance i uputili se ka domu koji je bio na oko 1h hoda odatle.
Vode više nismo imali, onako suvi i iscrpljeni dodjosmo do doma
u 20h ostavismo stvari u skupnom ležišcu i pravo u jedilnicu.
Odmah smo umlatili jednu Zalu od 1,5l pre nego što smo bilo šta
drugo naručili. Dobro smo se okrepili, zatim napisali poduži izveštaj
o turi tog dana jer je i tura bila dugačka (14h 10' i oko 1800m
visinske razlike), produžili smo boravak u Pogačnikovom domu na
još jednu noć (ukupno 3) i isplanirali sutrašnju turu. Tog sledećeg
dana trebalo je da se odmorimo koliko možemo uz lakšu turu na
Križ (1h) i Razor (2h). Odlazimo na spavanje planirajući da spavamo
malo duže ujutru nego do sada.
Ujutru smo se probudili poslednji od svih u skupnom,
bilo je vec 7h 30', sat je uzaludno pokušavao da nas probudi u 6h tog
jutra, bili smo toliko umorni da ga nismo čuli. Bilo je hladnije nego
obično, a ni oblaci se još nisu razišli tako da se ništa nije videlo
napolju. Spakovali smo rance, doručkovali i polako krenuli (brzo nismo
mogli, noge su nas otkidale od bolova) na poludnevnu turu. Krenuli smo
istim putem kao i juče prema Škrlatici i Križu, sve vreme smo išli kroz
maglu i posle sat hoda stigli smo do raskrsnice (2350m) odakle se razdvaja
put za Križ. Krenuli smo od raskrsnice prema Križu i posle petnaestak
minuta lutanja po magli grebenom vraćamo se na raskrsnicu i baš tad
otvori se nebo i ugledasmo vrh kao i greben kojim smo se gubili. Izašli
smo na vrh, slikali Triglav i Škrlaticu i krenuli nazad ka domu odakle
polazi put za Razor koji vodi na suprotnu stranu. Usput smo na izvoru
napunili vodu s namerom da je ostavimo na prevoju (2350m) ispod Razora
preko kojeg ćemo sledećeg dana opet ići prema Vršicu. Dolazimo do raskrsnice
pod samim domom i odvajamo se za Razor do kojeg ima 2h hoda. Prvi deo
uspona ide kroz sipar serpentinama sve do pod sam prevoj (2350m) gde
se javlja i nekoliko sajli. Na prevoju ostavljamo rance, sakrivamo vodu
u pukotini stene. (Taj fazon smo videli od našeg učitelja VF-a. Izneli
smo vodu na mesto kojim ćemo i sledećeg dana proći. Tog sledećeg dana
nosićemo pune rančeve jer ćemo se seliti u drugi dom, tako da smo sada
izneli jedan deo tereta u vidu vode dok su nam rančevi relativno laki,
jer smo većinu stvari ostavili u Pogačnikovom domu u koji se vraćamo
tog dana). Na vrh smo poneli samo aparate, staza je prilično krušljiva
kao i ceo vrh. Usput slikamo i manju pećinu u kojoj još ima ostataka
leda (slično kao Ledena pećina na Durmitoru ali znatno manja), inače
na putu od doma do vrha ima stotinak obeleženih jaruga, pećina ili jama.
Sa vrha su se lepo oslikavali ostali delovi Julijskih jer se Razor nalazi
u centru masiva. Slikamo se sa Triglavom, Škraticom, Jalovcem, Mangrtom
i Prisojnikom. Kad smo se vraćali do prevoja gde su nam rančevi srećemo
dva Slovenca, otac i sin, godišnji odmor provode idući slovenačkom transverzalom,
od Maribora do mora i nazad (oko 250km za mesec dana). Pokupili smo
rančeve i polako se vraćali dole siparom ka domu. U dom smo stigli oko
15h tako da smo imali dovoljno vremena da se tog dana odmorimo, osvežimo
i spremimo za naredni dan koji će biti vrlo naporan i dugačak. Tura
je tog dana trajala je relativno kratko, 7h i bila je lagana, bez žurbe
i naprezanja. Do kraja dana smo se odmarali u domu, slikali dolinu koja
se vidi iz doma kao i okolne vrhove, sušili i provetravali mokre stvari,
pričali sa deklicama koje rade u domu…
Sledećeg dana očekivala nas je naporna tura, pa smo
krenuli rano iz Pogačnikovog doma; trebalo je da dodjemo na sledeću
stanicu, Tičarijev dom na prevoju Vršič, a usput da se popnemo i na
vrh Prisojnik. Prvi deo puta bio je isti kao i prethodnog dana kad smo
išli na Razor. Posle sat hoda dolazimo na prevoj pod Razorom (2350m),
uzimamo vodu koju smo prethodnog dana ostavili tu medju stenama i nastavljamo
dalje putem ka Vršiču koji se spušta. Ovaj deo staze vodi podnožjem
stene Razora, prilično je strm i opasan zbog kamenja koje se odronjava
sa stene. Dolazimo na prevoj izmedju Razora i Prisojnika; prevoj je
prilično nisko (oko 1900m) i tu se odvajaju putevi za Vršič, jedan je
direktan, a drugi vodi preko Prisojnika. Tu na samom prevoju izdiže
se stotinak metara u vis jedan vrh koji ima oblik oštrice noža, naravno
sa svih strana je vertikalan, a gore na vrhu ima mesta samo za jednu
osobu i to tako da sedi, a da joj jedna noga bude na jednoj strani u
dolini Trente, a druga u dolini Krnice; a dole pedesetak metara ispod
prevoja zapazili smo jednu veću grupu mrmota koji žive samo na Alpima.
Sa prevoja krećemo putem za Vršič, onim preko Prisojnika, koji se strmo
uzdiže.
Detalj
pri silasku s Prisojnika na Vršič. - Prednje okno - kroz
koje put vodi.
Pri
izlasku iz prednjeg okna sačekao nas je uzani prolaz kroz
koji nismo mogli i mi i rančevi istovremeno. Na slici
Bojan koji osigurava ranac dok "abzajluje",
a Igor ga prihvata dole..
Staza
ne vodi samim grebenom, već se drži padine koja zatvara dolinu
Trente. Usput srećemo jedno malo okce kroz koje se mogla videti
druga strana - dolina Krnice. Onda smo došli do završnog dela
tog uspona; sačekala nas je poduža ferrata po vertikali u jednom
klancu, a na kraju ferrate ulaz u Okno 2. To je jedan ogroman
amfiteatar u kojem je hladno, mokro, mračno i neprijatno; kroz
njega vodi naš put, dakle kroz stenu Prisojnika. Ušli smo na jednu
stranu, a izašli na suprotnu. Od ulaza u okno put se spušta do
dna amfiteatra i zatim se penje do izlaza koji je znatno veci
od ulaza. Staza vodi po strmom sitnom siparu, nije markirana te
smo morali sami da prepoznamo put. Kad izadjosmo iz okna, tamo
na drugoj strani, puče pogled ka Kranjskoj gori i Villachu u pozadini
- prelep prizor. Zatim nas je put vodio tom drugom stranom stene
Prisojnoka okrenutoj ka Kranjskoj gori. Staza je dobrim delom
oklinčana, ne ide se mnogo u vis sve do same vršne piramide Prisojnika;
uglavnom se ide u dalj, preči se stena. Tada smo shvatili da bi
taj put bio neprohodan da Slovenci nisu u njega ugradili tone
čelika u vidu sajli i klinova. Posle sat vremena hoda po takvom
terenu došli smo na jedan mali prevoj od kojeg počinje završni
uspon na vrh. Sam taj uspon na vrh je mnogo manje zahtevan od
dela puta koji vodi do tog prevoja. Staza nije strma, ide serpentinama
ka vrhu po blago nagnutim stenovitim pločama. Na vrhu smo bili
oko podne i nismo zatekli nikog gore osim alpskih vrana. Sa vrha
se odlično pruža pogled ka Jalovcu i Mangrtu kao i severnoj steni
Škrlatice i grupi vrhova u njenom masivu. Sve vreme sam bezuspešno
pokušavao da ugledam bivak 1 koji se nalazi u podnožju stene Škrlatice
i od kojeg polaze alpinističke smeri.
Posle izlaska iz prednjeg okna sačekalo nas je nekoliko
podužih "Via Ferrata".
Na
vrhu smo se okrepili i nahranili vrane; prvo jednu pa dve pa tri…
i na kraju se skupilo preko stotinu vrana; samo su doletale i tukle
se oko komadića ananasa i čokolade koje smo im bacali. Sa vrha smo
prvi put ugledali Vršič sa tri doma na njemu. Krenuli smo oko 12:30
grebenom dole ka njima. Greben je prilično oštar, slabo osiguran i
vrlo malo se spušta, uglavnom ide u dalj. Usput smo propustili još
jedno odvajanje za Vršič kojim se izbegava Okno 1. Pošto smo sišli
sa grebena usledile su strme oklinčane deonice kojima smo se spuštali
tako da smo naglo gubili visinu i ubrzo stigli pred Okno 1. Pred njim
je i poslednje odvajanje za Vršič koje izbegava Okno 1. Tu smo sreli
par Slovenaca koji su nam rekli da ne idemo kroz Okno jer nemamo pojaseve,
prusike i karabinere (nisu ni znali šta nam je sve u rančevima), a
i treba da silazimo niz okno što nije preporučljivo jer je to staza
isključivo za uspon. Ja sam žarko želeo da prodjem baš kroz Okno,
više sam to želeo nego da se popnemo recimo na neki od vrhova na kojima
smo bili. I krenuli smo kroz njega znajući da je put mnogo teži i
duži, ali to nam je predstavljalo izazov. Ovo okno je mnogo veće od
onog prethodnog i nema oblik amfiteatra kao ono, već su izlaz i ulaz
u okno na različitim visinama tako da su spojeni strmim putem (za
razliku od toga, Okno 2 ima ulaz i izlaz na istoj visini pa put kroz
njega prvo silazi do dna amfiteatra pa se penje ka izlazu). Čim smo
zagazili u okno sačekala nas je ferrata, strma i baca unazad, a sa
zidova okna sipi voda i odvaljuje kamenje. Kad smo sišli sa tog prvog
dela koji je vertikalan i osiguran usledilo je još sat vremena silaska
po krušljivom, strmom, neosiguranom i slabo markiranom terenu (u tom
smeru u kojem smo se mi kretali bilo je malo markacija s obzirom na
to da je taj put predvidjen samo za penjanje). Sve vreme silaska smo
očekivali uzani prolaz o kojem su nam svi pričali, gde moramo skinuti
rančeve i gurati ih ispred sebe kako bismo prošli. Medjutim, već smo
izašli iz okna, sišli na ravniji deo, ugledali domove, a od tog detalja
ništa nalik nismo videli. Uputili smo se ka domovima i posle nepunih
petnaest minuta udjosmo opet u stenu. Kad smo videli put kroz stenu
prostruja nam kroz glavu "Vlado bio si u pravu, i ne samo ti,
već i mnogi koji su nam govorili da je prolaz uzak". Staza je
jednostavno usečena duboko u stenu, a sajla je u dnu žljeba. Čovek
bi još nekako mogao da sidje tuda ako silazi priljubljen uz stenu
čitavom svojom dužinom, ali ako ima ranac i to dimenzija kao naši
onda je to neizvodljivo. Par minuta smo gledali u usek u steni, ja
sam pokušao da sidjem tuda s rancem na ledjima ali sam brzo odustao;
bio sam okrenut licem ka dnu useka, a ranac mi je bio okrenut od stene,
bio je van useka, visio je nad ambisom i svojom težinom me bacao u
nazad; eto zašto sam tako brzo odustao da prodjem zajedno s rancem
tuda. Onda smo izvadili prusik i 2 karabinera i rešili da ih osiguravamo
dok abzajluju vezani prusikom. (U Beogradu kad smo pravili spisak
opreme za put ni na kraj pameti nam nije bilo to da će nam prusik
i karabineri poslužiti ni u čemu drugom već u spuštanju rančeva ).
Za sajlu smo zakačili jedan deo prusika ladjarcem, a na drugi kraj
smo vezali osmicu i karabinerom je spojili sa rancem. Zatim sam se
ja spustio 7m niže (koliko je bio dugačak prusik), stao nekako i prihvatao
rančeve koje je Bojan spuštao odozgo. Ja sam skidao rančeve sa prusika
i kačio ih na sajlu kako bi oslobodio prusik. Zatim je Bojan razvezao
ladjarac i sišao do mene. Tu smo napravili novo sidrište, opet sam
ja sišao i čekao rančeve. Ovog puta je strmina je bila veća tako da
su rančevi skoro slobodno padali što znači da je Bojan morao na mišice
da ih spušta. Na trećoj poslednjoj deonici opet sam ja prvi sišao,
ovog puta je silaz potpuno vertikalan tako da bi rančevi nesmetano
silazili dole. Zato smo morali da improvizujemo nešto poput poluladjarca
oko klina kako bi malo kočilo rančeve da ne bi morao Bojan da ih spušta
na svoje ruke, ionako stajao na dva prsta i balansirao. Ta treća deonica
bila je najduža, najteža i najuža. Ipak, nekako sam uspeo da slikam
rančeve u akciji. Posle izlaska iz tog useka neko vreme smo stajali
i gledali kuda smo prošli; da je neko slučajno išao u suprotnom smeru
tim putem istovremeno s nama bilo bi gadno. Ipak, ni na koga nismo
naleteli iako smo na toj deonici proveli više od pola sata. Na rančevima,
dok su bili u akciji, stajali su cepini i radili svoj posao - kocili
su rančeve dok smo pokušavali da ih spustimo. Posle tog dela mislili
smo da je sve gotovo, da nam ostaje samo ciljna ravnina do doma, jer
smo već bili u nivou sa njim. Ali tek onda je pocelo… ferrata za ferratom
i tako u nedogled i sve na dole tako da smo u daljini gledali domove
kako ostaju iznad nas dok smo silazili. Tu smo usput ugledali na steni
preko puta nas lice deklice (devojke) ogromnih dimenzija koje, kao
da je neko klesao u steni - čudo prirode. Kraj našeg silaska još se
nije nazirao kad se prolomi tamo negde kod Mangrta i crni oblaci počeše
da nam se navlače nad glavama. Kad smo ušli u Okno 1, na toj strani
je bilo vedro i sunčano, ali od tada smo sve vreme bili na drugoj
strani u podnožju stene tako da nismo ni videli da se nevreme sprema.
Gromovi su pucali sve bliže nama, a ispred nas je još bilo sajli.
Mogu reći da je vrlo neprijatno ići uz sajlu i videti ploče poginulima
od groma iznad nje dok vam seva i puca ispred nosa. Sa sajli smo se
skinuli, hvala bogu, bez posledica u tački koja je bar 200m niža od
kote na kojoj je dom. Onda je počeo uspon po tocilu i mokroj travi
do prevoja iznad doma. Tada je već padala dobra kiša i sevalo je oko
nas na sve strane. Do doma nas je delio još jedan brežuljak obrastao
boricima kojeg je trebalo da obidjemo, ali njemu nikad kraja (podseća
na Čvorov Bogaz kad se ide preko starog katuna). Pucalo je na sve
strane dok smo žurili kroz boriće, a kad smo konačno izašli na čistinu
puče ispred nas na stotinak metara. Ja sam se refleksno prosuo po
zemlji (što je bio pogrešan potez s obzirom na to da je tada dodirna
površina i provodljivost tela daleko veća), dok je Bojan ostao zabezeknut
gledajući u crveno nebo ispred sebe.
Pogled
na Prisojnik i prednje okno iz autobusa sa linije Vršič
- Kranjska Gora.
Pošto smo se osvestili od tog udarca, potrčali smo
kao da nismo pre toga prešli cele istočne Julijske, zaboravili
smo na bolove u nogama i na težinu ranca. Tada je vec pljuštalo,
bili smo potpuno mokri i sva sreća što je to poslednje parče pred
domom bio kolski put pa smo neometano trčali. Uleteli smo u prvi
dom na koji smo naišli (ima ih tri na Vršiču) i ispostavilo se
da je to bio onaj u koji smo i planirali da idemo - Tičarijev
dom. Kakvi smo samo bili kad smo kročili u dom usred pljuska,
jedva nas primiše kad nas videše. Otišli smo u skupno, smestili,
okačili stvari da se suše po celoj sobi i sišli dole u jedilnicu
da se povratimo. Tada pada odluka da tu na Vršiču bude kraj naše
ture iako smo planirali da idemo još i na Mojstrovku i da se spustimo
u dolinu Tamar. Tako smo odlučili jer Vršič predstavlja logičan
kraj naše ture. Tu se završava istočni deo Julijskih Alpa čiji
smo glavni deo obišli i počinje zapadni deo koji smo ostavili
za narednu godinu. Onda smo odlučili da se častimo zbog uspešno
završene akcije, otvorili smo se, pala je čorba, pivo, sok, palačinke,
losos…
Igor i Bojan po dolasku na Bledsko jezero
Na
Bledu smo se otvorili! Na slici kranjska klobasa,
pljeskavica sa kajmakom, kranjska paprika, šopska salata
i točeni zlatorog.
Narednog
dana krenuli autobusom sa Vršica na Bled. Na Bledu je pala Kranjska
klobasa u jednom restoranu na vašaru. Kupanje u jezeru posle pet dana
akanja po steni bio je pravi potez. Ipak, popeli smo još jednu stenu,
veštačku santu leda koja je bila glavna atrakcija na jezeru pored tobogana
i skakaonice. Oko 14h smo krenuli za Ljubljanu gde smo ostali do uveče
razgledajući je. Vozom smo pošli oko 21h za Beograd spavaćim kolima
usput sumirajući utiske.
