Slovenija – Julijski Alpi

01.08.2005 – 10.08.2005

U periodu od 31.07-10.08 članovi Kluba Visokogoraca, Igor Skender i Nikola Đurić,  bili su na Julijskim Alpima. Cilj akcije je bio izvodjenje alpinistickih uspona, kao i upenjavanje ove naveze za buduce poduhvate ove vrste. Iako nije popet ni jedan vrh ova akcija se može svrstati i u visokogorske jer su usponi ove naveze izvedeni u Alpima na visini od preko 2000m. Ovom akcijom proširen je program delovanja Kluba Visokogoraca, jer je naš poduhvat nadgradnja na klasično visokogorstvo – alpinistički usponi u visokogorju.

Ovo je kratak rezime dešavanja:

Posle pomalo komplikovane organizacije uspeli smo da se nađemo u Sloveniji, Igor je došao sa Monte Rose - što nije baš idealna kombinacija (već iscrpljen organizam), a Nikola je došao pravo sa mora (previše opušten organizam), što znači pomalo neozbiljno, ali smo došli.

Prvi dan:

Došli smo na prevoj Vršič i smestili se u Tičarjev dom (bazu za narednih 7 dana),  razgledali okolinu, izvršili izbor smeri i planirali uspone.

Ova akcija je bila u cilju penjanja, penjanja, penjanja (to se podrazumeva), usavršavanja orijentacije u velikoj steni, upoznavanja novog penjališta….

Drugi dan:

Vreme nas je za sada služilo, penjali smo “Kaminsku smer” (IV+/III-IV, 300m) u severnoj steni Male Mojstrovke, jedna od laksih, ali dobra za upenjavanje, logičnog pravca (laka za orijentaciju). U  penjanju je bilo primetno da još nismo upenjani ali smo smer popeli skoro u predviđenoj satnici (što smo i očekivali obzirom na težinu - lakoću smera)

Treći dan:

Po planu nam je bila sledeća smer, ali vreme nije htelo da poštuje naš plan, pa smo taj dan proveli u Kranjskoj gori, gde smo po kišici održavali zagrejane mišiće na basketu.

Četvrti dan:

Budimo se kao i prethodnog dana u 6h (u nadi da ćemo da krenemo ka steni), gledamo kroz prozor, ali magla nas onemogućava da bilo šta vidimo. Za sada jedino čujemo kišu kako dobuje po krovu. Nastavljamo da spavamo još par sati, kada nas budi zrak sunca, ni sami ne verujemo da se vreme toliko promenilo. Brzo se spremamo i krećemo ka severnoj steni Velike Mojstrovke, u kojoj ćemo da penjemo smer “Steber Revežev”(Steber Sirotinje),V-/IV+, 500m.

Prilaz smeru je izuzetno zanimljiv (markacija p.p.- prosto plezanje - penjanje bez osiguranja), to je eksponirna polica koja ima par detalja gde nam uže uopšte ne bi smetalo, koja nas vodi skoro do sredine stene nad dolinom Tamar.

Sama smer je opet u početku laka za orjentaciju i ne mnogo teška za penjanje, dok nismo došli do detalja koji je težine V-. Ni taj detalj ne bi bio problem da smo u njega ušli, ali nismo prepoznali vrsne orjentacijske znake u steni, a uspeli smo i  da nasednemo na par starih klinova koji su nas odvukli u drugu smer. Penjali smo otvorenu zajedu (diedar), ocene oko VI- skoro rastežaj i po umesto manju i lakšu zajedu (V-, 20m) . Ova greška se ispostavila kao srećna okolnost pošto nam je to bilo najlepših sedamdesetak metara za ovih desetak dana, Igor je imao malo većih problema, jer dok je Nikola vodio taj cug (sporo) temperatura se dosta spustila tako da kad je Igor počeo da penje prsti su već počeli da mu se koče od hladnoće. (Temperatura je bila -4˚C uz severac od 7m/s, a penjati zajedu težine VI- u takvim uslovima nije baš lako). Zbog ove greške u orjentaciji smo izgubili makar dva sata (dobili prelepo penjanje), i izašli smo iz smera u sumrak, nakon 9h penjanja taman da vidimo stazu za silazak.    

Peti dan:

Dan lep, vedar, a mi nikakvi tako da tog dana nismo ulazili u smer, a iskoristili smo ga da odmorimo malo i snimimo Hudičev steber u steni Prisojnika

Šesti dan:

Posle kiše dolazi sunce. Tako nam se činilo makar ujutru. Krenuli smo u najlepšu i celokupno gledano najtežu smer ”Hudičev Steber” (Djavolji steber), V-, 500m. Ustali smo rano, uhvatili autobus s Vršiča i spustili se oko 300 mnv ka Kranjskoj gori da bismo što pre krenuli ka smeru. Od asfaltnog puta do ulaza u smer vodi Hanzov put (planinarska staza sa postavljenim sajlama i klinovima - ne za svakog planinara) kojim smo išli do smera oko 1h 30min). U smeru preovlađuju ploče tako da je penjanje otvoreno, eksponirano i zbog toga vrlo lepo. Napredujemo nešto sporije nego što je predviđeno po opisu (na šta smo i računali), pretiče nas i jedna slovenačka naveza u gornjoj polovini smera. I ovde penjemo jednu kraću varijantu (umesto da iz žleba izađemo na raz stebra, mi nastavljamo po žlebu kojeg zatvara manji plafon tako da umesto IV- penjemo detalj od VI-) Oko 15h već je prilično oblačno tako da je kiša bila očigledna, a nama je ostalo još 120m.

Igor ne uspeva da izvadi frend (novog Kamelota) posle 15minuta mučenja, naša greška nismo imali vadičok, nakon čega nastavljamo dalje pokušavajući da prestignemo nevreme (koje je po prognozi trebalo da dođe tek sutra), zašta naravno nismo imali nikakve šanse. Samo što smo ušli u izlazni kamin počeo je da pada grad pomešan sa kišom - temperatura naglo dole, kroz glavu nam je prolazilo :"šta sad?", da li da u steni čekamo da kiša stane ,ili da penjemo po mokroj steni? Nastavili smo gore (što se ispostavilo kao jedino rešnje obzirom da je kiša padala i naredni dan. Penjanje nije bilo baš prijatno zbog svih uticaja ali je bilo moguće (što nas je prijatno iznenadilo, što kaže Igor :"La Sportiva drži i po mokrom" :-)). Do kraja smo zalutali jednom ( nismo eskivirali iz kamina na raz stebra na pravom mestu) tako da smo izgubili dosta vremena na otpenjavanje, a imali smo i jedno klatno u levo. Sam izlaz iz smera bi bio vrlo zanimljiv da nismo bili mokri i da se nismo smrzli (počeli smo da se tresemo od hladnoće, potpuno mokri; tada je počelo i međusobno bodrenje pevanjem). Izlaz je u obliku votline s oknom na vrhu tako da mršav penjač nekako može da prođe kroz njega. Smer smo penjali ravno 10h. Kad smo izašli iz smera  sačekao nas je ni malo prijatan silazak niz onu istu Via Ferrat-u, dok su oko nas  pucali gromovi na sve strane – strčali smo za 2h. To nije bio kraj avantura za taj dan. Dole nas je sačekalo korito reke koje je bilo suvo kad smo ga tog jutra prešli, a sada je to bujica širine 7-8m, pošto nismo imali drugu mogućnost pregazili smo je po mrklom mraku (što uopste nije bilo naivno – Igora je za malo povukla voda),ali je uspeo da se dočepa neke stene. Sve ukupan utisak - izuzetno zanimljiv dan.

Sedmi dan:  

S Vršiča prelazimo u dolinu Vrata pod severnu triglavsku stenu, ili kako je Slovenci prosto nazivaju, Stenu. Prethodnu noć i ceo dan pada kiša, a preko 2000m sneg. Temperatura na 2500m je celog dana oko -5°. Dolazimo u Aljažev dom oko podne gde zatičemo trojnu navezu koju je GSS tek izvukao iz stene, iz Dolge Nemske smeri; noćili su na 2400m jer ih je prethodnog dana u steni zatekla oluja praćena snegom.

Osmi dan:

Dan vetrovit i suv. Tog dana smo čekali da se Stena malo prosuši i sneg sa nje otopi. Prošetali smo do ulaza u Bavarsku smer i vratili se u dom. Do kraja dana smo blejali i slušali radio s najnovijim vestima o spašavanju Tomaža Humara iz Nanga Parbata 

Deveti dan:

Ulazimo u Bavarsku smer u severnoj triglavskoj steni, IV+, 500m. Dan je (u odnosu na prethodne) bio odličan za penjanje iako smo morali u polarima da penjemo. Smer smo popeli za 5h 30’ bez većih problema jer je prilično opremljena, vrlo kvalitetna, a i mi smo se upenjali. Kraće zadržavanje smo imali pri kraju smeri kada smo lutali tražeci izlaznu policu koja preči po Nemskom stebru. Zatim smo u simultanom penjanju izašli iz Stene po Zimmer – Jahnn - ovom izlazu (300m, IV-/II-III). Osiguravali smo se samo u rastezaju IV- na kraju izlaza. Nakon 7h penjanja našli smo se kraj Slovenskog stolpa i planinarskim putem se vratili u dolinu posle dužeg vremena u toku obdanice (19h), gde smo odlučili da to bude kraj avanture jer prognoza narednih dana nije nagoveštavala ništa lepo ( a tek smo se upenjali). 

Deseti dan:

Silazimo u selo Mojstranu, hvatamo bus za Ljubljanu gde provodimo 11h obilazeći prodavnice. Uveče krećemo za Beograd gde stižemo sledećeg dana ujutru.

Tekst: Nikola Đurić & Igor Skender 

 Pogledajte ove slike u većem formatu ovde >>