“ALPI 2006” 

Posle velikih peripetija sa dobijanjem viza na dvonedeljnu turneju po Alpima pošlo je devetoro članova Kluba: Igor, Bojan, Maja, Boris, Rade, Nataša, David, Ksenija i Miodrag.

Prošle godine boraveći u Alpima snimili smo Liskam i Materhorn. Sada smo pošli da ih popnemo. Pored toga u planu je traverza Mont Blanca i uspon na Dent d’Geant što bi bilo  ponavljanje ovih smerova od strane srpskih alpinista nakon puno godina.

15. Juli:

Vožnja preko Zagreba i Ljubljane do Vršiča gde noćimo u Erjavčevoj koči 1570m.

16 Juli:

Pošli smo sa Vršiča u 6.00. Kroz tunel Karavanke smo ušli u Austriju i vozili se preko Villacha, Spitala i Lienza do mesta Silian na granici sa Italijom. Tu smo doručkovali lokalni specijalitet - štrdulu od jabuka. Nastavljamo put kroz Italiju preko Bolzana i Merana do mesta Sulden 1900mnv u srcu regije Alto Adige, odnosno Južnog Tirola, kako ovu pokrajinu naziva domaće, pretežno nemačko stanovništvo. Tragovi velikih ratnih sukoba Austrougarske carevine i Italijanske kraljevine u I svetskom ratu vide se i danas. Posle tog rata ova regija je pripojena Italiji, tako da Ortler 3905m više nije najviši vrh Austrije, već je to Grossglockner. Sulden je poznat po Rainholdu Mesneru koji ovde ima svoj muzej i jakove koje je doveo iz Nepala. Iz ovog malog turističkog mesta se sa severne strane pristupa prostranom masivu Ortlera. Po svom položaju i morfologiji svojih stena Ortler predstavlja prelaz izmedju Dolomita i Centralnih Alpa. Planinari iz Srbije su ga slabo posećivali, a njegovi visoki vrhovi, stene i glečeri svakako da zaslužuju pažnju. Žičarom smo se popeli do prevoja Cita di Milano 2560m i nakon 3.5 sata uspona po glečeru stigli do doma Casatti 3266m.

17. Juli

Popeli smo Monte Cevedale 3778m. To je lagani uspon po glečeru za koji nam je od doma trebalo 3 sata. Vreme je lepo. Ka jugu u daljini nam pogled privlači svijim visokim i strmim stenama skupina Dolomita di Brenta. Snimili smo ceo masiv Ortlera, a posebno vrhove Gran Zebru 3859m i Ortles 3905m – ciljeve za naredno leto. Popodne smo sišli u dolinu i prenoćili u kampu u mestu Trafoi. Pored upoznavanja ovog planinskog masiva ova tura je odlično poslužila za visinsku aklimatizaciju.

18. Juli

Nastavljamo put duž italijansko švajcarske granice. Put nas vodi na Passo dello Stelvio 2760m, drugi najviši putni prevoj u Alpima (posle Col de l’Iseran 2770 m). Oštre serpentine potsećaju na kotorsku stranu Lovćena. Taj prevoj je poznat kao cilj jedne od najtežih etapa biciklističke trke Giro d’Italija. Nastavljamo preko Bormija do Lecca gde noćimo u kampu na jezeru Komo. Voda je prijatna za kupanje, ali je ipak tvrda ako skočis sa 3m visine i padneš na stomak ili ledja što su demonstrirali Boris i Igor.

19. Juli

Vozimo se do alpskog centra Alagna na kraju doline Valsesija u podnožju Monte Rose. Koristimo prevoz žičarom do najviše stanice Punta Indren 3260m. Preko glečera i kratkom via feratom stižemo za 2 sata do doma Mantova 3498m. U domu je polupansionska usluga obavezna i košta 45 Evra. Dom je prepun i teško je dobiti rezervaciju što je razlog više da se bivakuje u šatoru pored doma.

20. Juli

Posle doručka krećemo na uspon oko 6.00. Sve vreme hodamo po glečeru podeljeni u tri naveze. Na prevoj Lisjoch 4178m stižemo posle 3 sata hoda. Vreme je sunčano i toplo tako da hodamo u majcama. Na prevoju ostavljamo rančeve i nastavljamo uspon po širokoj snežnoj padini nagiba 30 stepeni do vrha Zumsteinspitze 4563m. To je peti vrh po visini u Alpima. Dufurspitze je ispred nas, Lyskamm, Matterhorn, Mont Blanc i nebrojeno mnogo drugih vrhova na sve strane. Istočna stena Monte Rose je himalajskih razmera i pada pod našim nogama 2400m skoro vertikalno do zelenih livada doline Macugnaga. Na vrhu smo proveli više od pola sata. Silazimo na prevoj i zatim se penjemo na Punta Gnifeti 4559m, šesti vrh po visini u Alpima. Planinarski dom Margherita koji se nalazi na samom vrhu je najviši u Evropi. Noćenje u njemu je skoro nemoguće obezbediti. Zato silazimo do Lisjocha i tu Rade, Bojan, Igor i ja podižemo šatore, a Maja, Nataša, Boris i David silaze u Mantovu.

21. Juli

Noć provedena u bivaku na 4165m je bila vrlo udobna što je značilo da smo već prilično dobro aklimatizovani. Tokom noći je palo malo novog snega tako da je ujutru sve oko nas blještalo od beline. Oprezno ulazimo u istočni greben Liskama preko solidno otvorene rubne pukotine (bergschrund-a). Prvom u navezi je potrebno da ima dve bajle kako bi mogao da se izvuče na drugu stranu pukotine. Greben ka vrhu je dug, uzan i eksponiran na obe strane. Snežne strehe se nadnose nad obema stranama grebena. Mestimično se ide ispod linije odloma strehe sa jedne, pa sa druge strane, a negde po samom bridu snežnog grebena. Posle 2.5 sata penjanja po ledu nagiba do 45 stepeni nalazimo se na istočnom vrhu Liskama 4527m. Pogled odozgo na severni zid Liskama i glečer 1000 m niže izaziva blagu jezu. Silazimo istim putem do šatora, pakujemo se i istog dana svi silazimo do Alagne. Noćimo u kampu u mestu Skopelo gde smo sebe častili večerom u najboljem lokalnom restoranu.

22.07.

Vožnja do Breuil-Cervina i smeštaj u kampu.

23. 07.

Šetnja, razgledanje, odmor, prikupljanje informacija...

24. 07.

Rade, Bojan, Igor i ja polazimo na Matterhorn sa italijanske strane Lyon grebenom. Koristimo žičaru do Plan Maison 2526m i odatle za 1 sat stižemo do doma Duca degli Abruzzi 2750m (zatvoren, renovira se još od prošle godine). Cela planina je u oblacima. Staza do prevoja Colle del Leone je samo mestimično markirana naslaganim gomilicama kamenja, a teren po kome se ide nije toliko težak koliko opasan ako se ne nadje pravi put. Kada se sa prevoja iz oblaka ukazao bivak Carrel prva pomisao je bila da “nije valjda da tamo treba da noćimo”. Ali belo brodsko uže i na njemu nanizani penjači su nedvosmisleno govorili da je to taj put.

Penjemo nenavezani po eksponiranom grebenu. Navezujemo se kada smo došli do desetmetarske vertikalne ploče čija bi ocena u slobodnom penjanju bila VI. Iako koristimo fiksirano uže za podizanje i samoosiguranje na visini od 3800m i sa rančevima od preko 10kg to je teško penjanje, pogotovu za prvog u navezi. U bivak Carrel 3850m smo stigli oko 16.00. Bivak je pun, što znači da ima najmanje 40 alpinista.

25.07.

Plan nam je bio da siđemo na švajcarsku stranu Hörnli grebenom, pa smo poneli dereze i cepin, koji inače za Italijanski greben nisu bili potrebni. Po vremenskoj prognozi posle podne nas očekuje olujno nevreme i grmljavina. Za 600m visinski do vrha je normalno potrebno 5 sati za uspon i isto toliko za silaz.

Polazimo na uspon u 4.00. Penjemo sa čeonim baterijskim lampama. Odmah iznad bivaka je desetmetarska strma i mokra ploča koju zatvara previs. Iako je mesto osigurano lancem, taj detalj mi je bio pretežak, pa uzimajući u obzir i druge okolnosti Rade i ja odlučujemo da se vratimo. Igor i Bojan su nastavili dalje. Bilo je teško odustati od vrha, ali zbog svega što se kasnije dogodilo to se pokazalo kao ispravna odluka. Naime, Rade i ja  nismo bili ni pojedinačno ni kao naveza dovoljno upenjani za suvu stenu III i sa detaljima IV stepena, da bi na visini preko 4000m napredovali potrebnom brzinom. To se videlo prethodnog dana kod pristupa bivaku.  Drugo, uspon do vrha je izuzetno kompleksan. Puno ljudi je na grebenu. Neminovno  je čekanje i gubljenje dragocenog vremena. Važno je poći na uspon prvi i biti ispred, odnosno iznad drugih. Greben je vrlo krušljiv, a većina klijenata koje vodiči iz Breuil-a bukvalno vuku na užetu uopšte se ne obazire na to što ruši kamenje.

Igor i Bojan su vrlo sporo napredovali. Radio vezom smo se čuli u 10.00, kada je trebalo da budu na vrhu, a oni su bili na Pic Tyndall 4241m. Do vrha im ostaje jos 2 sata, a oblaci sa juga su već obavili vrh. Na pitanje da li da se vraćaju ja sam im rekao da idu na vrh, mada je taj deo uspona u Scali Jordan najteži. Varijanta prečenja vrha je otpala. Računao sam da će do 14.00 uspeti da popnu vrh i siđu nazad na Piz Tindal i tako pre nevremena prodju kritični deo. Uglavnom je tako i bilo. Na vrhu su bili u 11.30. Nevreme je počelo oko 14.00, baš kada su sišli na Pic Tyndall. Radio vezom sam im rekao da ne staju i ne traže zaklon već da nastave da silaze i da koriste postojeće štandove za abzajl jer ih na tom delu grebena do bivaka ima dosta. Nevreme praćeno grmljavinom, ledenom kišom i snegom od koga se zabelela cela stena je trajalo 3 sata. Jugozapadni vetar je neprekidno navlačio nove oblake i vidljivost je bila manja od  20m. Iako je temperatura naglo pala ipak se stena nije ledila. Biti u steni na visini od preko 4000m, na eksponiranom grebenu po takvom nevremenu je retka i jedinstvena prilika da se oseti snaga majke prirode (ha-ha). Nama u bivaku je sneg dobro došao da skuvamo supicu, a kako je za to vreme bilo njima dvojici, evo Igorove priče:

Igor:

Krećemo na uspon u 4h po mraku. Odmah iznad bivaka Bojan i ja penjemo težak cug po strmoj ploči koju zatvara previs. Nastavljamo po jednako eksponiranom terenu još jedan cug i stajemo. Posle kraćeg dovikivanja sa Miodragom shvatili smo da su Rade i on odustali od uspona. Bojan i ja nastavljamo dalje, ali sa primetnom dozom nesigurnosti, ne zbog težine penjanja koje nam predstoji već zbog težine donošenja pravih odluka. Odustajanje druge naveze značajno je uticalo i na Bojana i mene na psihološkom planu jer nas je takav scenario malo pokolebao.

Penjemo se po mraku još oko 1h, napredujemo sporo i sve naveze koje su krenule te noći nas prestižu i nestaju nam iz vidika. Srećom, taj prvi deo uspona na Pic Tyndall je pretežno strm pa je zbog toga uglavnom fiksiran užadima što nam je znatno olakšalo orjentaciju. U svitanje dolazimo do “Grand Corde”, tridesetometarske vertikalne ploče osigurane užetom. Taj detalj penjači prelaze jedan po jedan, pa smo na tom mestu uspeli da stignemo nekoliko naveza koje su čekale red. Nakon toga nagib blago opada, užadi je manje, što je automatski značilo težu orjentaciju. U tom drugom delu uspona na Pic Tyndall 4241m imali smo brojna lutanja neuspevajući da pogodimo tačnu liniju smera. Ispred nas nije bilo naveza koje bi nam ukazale na put i tako je bilo sve do vrha Pic Tyndall do kojeg smo lutajući i zapenjavajući se (ponekad i više od IV stepena težine) izgubili puno vremena. Sunce nas je obasjalo kada smo oko 8h izašli na Pic Tyndall. Odatle do vrha treba oko 2h. Kontaktirali smo Miodraga i ponovo smo ugledali naveze, koje su nam doduše išle u susret vraćajući se sa vrha. Nakon kraćeg silaska dolazimo na prevoj izmedju glavnog vrha i Pic Tyndall. U nastavku smer često vijuga pa smo se ponovo nekoliko puta gubili i vraćali. Naime, sve vreme smo videli naveze koje su bile 100m iznad nas, ali u našoj neposrednoj blizini nije bilo nikoga kada je trebalo odlučiti da li ići par metara levo ili desno, pa smo tako gubili dragoceno vreme. U 10h stajemo i pitam Bojana: “Šta ćemo?” Po meni trebalo bi da odustanemo jer se tog poslepodneva očekivalo nevreme, a u Cervinu su nam dva dana pre toga rekli da je 10h krajnje vreme da se popne vrh. Po mojoj proceni do vrha bi nam trebalo jos sat i po. Bojan kaže da idemo na vrh i da prečimo u Švajcarsku. Nakon rasprave zovem Miodraga i on nam kaže da idemo na vrh, ali da se vratimo istim putem u bivak koristeći pogodan teren za abzajle. Tako i činimo.

Napokon dolazimo do “Scale Jordan”, vertikalne ploče od oko 50m preko koje su puštene i lestvice od užadi. Nakon što smo propustili par naveza da sidju, krećemo preko tog detalja koji nije lak iako se penje po lestvicama. Zatim nam preostaje jos pedesetak metara penjanja po blažem nagibu i uskoro nam nailazi u susret španska naveza i kaže nam da do italijanskog vrha ima jos 5 minuta. U 11:30h dolazimo na italijanski vrh i potom do krsta koji se nalazi na ravnom delu grebena prema švajcarskom vrhu. Oko vrha su se već obavili oblaci, videlo se samo prema zapadu. Hornli greben je bio potpuno u oblaku. Na vrhu smo bili 5 minuta, stigli smo samo da slikamo par fotografija i krenuli smo nazad. Izlazak na vrh nam nije doneo nikakvo olakšanje, već naprotiv, uneo nam je novu dozu strepnje, jer nam je bilo jasno da će nas uhvatiti nevreme pri silasku. Grmljavina se sve više približavala.

Na italijanskom vrhu smo sreli holandsku navezu koja je išla na vrh i bila poslednja tog dana na njemu. Silazimo brzo do Scale Jordan i niz nju abzajlujemo. Silazimo mnogo sigurnije jer imamo bolji pregled terena i videli smo gde smo sve mašili put. Stižemo dve španske naveze koje očigledno imaju problema s abzajlima na strmijim deonicama. Nevreme je stiglo i do nas, gromovi su udarali u stenu i počeo je da pada sneg. Tada smo već došli do Grand Corde i ušli u strmu deonicu koja se prelazi abzajlima u nizu. Pokušavali smo da prestignemo Špance, ali nam nije uspevalo. Tempo silaska je sve više opadao, a na mestu Mauvais Pas-a smo stali. To je eksponirana polica koja na početku ima sajlu, a preostalih 150m je neosigurano. Na kraju sajle su Španci stali, mi iza njih, a dve naveze su pokušavale da traverziraju do grebena. Sneg je padao već dva sata, a od svih zatečenih naveza samo smo mi imali dereze.

Čekanje na sajli je potrajalo skoro dva sata. Radio vezom smo bili u kontaktu sa Miodragom kome smo objasnili gde smo i kakva je situacija. Pitali smo Špance da li hoće helikopter, ali nismo dobili jasan odgovor jer su se preračunavali koliko će ih to koštati, a bili su potpuno izgubljeni, pa im je helikopter bio jedini spas da ne noće u steni. Miodrag je shvatio sitaciju i ubedio je vodiča u bivaku da pozove helikopter. Helikopter je potom brzo stigao i pokupio Špance. Njihovo spašavanje je trajalo petnaestak minuta što je bilo vrlo neprijatno s obzirom da nas je elisa helikoptera o’ladila totalno. Nastavili smo dalje da traverziramo po zasneženoj steni do grebena koji pada prema bivaku kada smo dobili dojavu od Miodraga da se zbog odrona koji je umalo srušio bivak sprovodi evakuacija svih ljudi iz bivaka i stene. Abzajlovali smo još malo i na dva cuga od bivaka ugledali smo helikopter koji dolazi po nas. Na brzinu smo spakovali uže i ostalu opremu u ranac da ne bi ostala tu u steni, jer spasioci ne čekaju ni sekund. Helikopter je bio tridesetak metara iznad nas, a elisa mu se vrtela na nekoliko metara od stene. Spasilac se spustio na sajli i ukacio nas, a onda nas je pilot podigao sve zajedno do kabine. Prilikom podizanja helikopter je već krenuo ka dolini tako da smo istovremeno išli uvis, zatim u pravcu kretanja helikoptera i rotirali se oko sajle. Bilo je kao u filmovima, a izgledalo je kao da traje večno. Kad smo došli do kabine dvojica spasilaca su nas prihvatala i uvukla unutra. Za oko 3 minuta sišli smo iz stene sa 3900m do doma Duca degli Abruzzi na 2750m, gde su nas čekali Rade i Miodrag kao i dvadesetak alpinista evakuisanih sa planine. Tada je već bio mrak. U steni smo proveli 17h, sve vreme sa velikom dozom adrenalina u krvi. Džipovima smo se odvezli do Cervina i te noći smo spavali u kampu, a izgledalo je kao da ćemo u najboljem slučaju spavati u bivaku.

Rezime:

Pet dana posle uspona smo bili kao izduvani baloni. Uspon se na kraju srećno završio, a mi smo stekli veliko iskustvo. Na moju veliku žalost ceo taj doživljaj mogu preneti samo tekstom s obzirom na mizeran broj fotografija s uspona i nijedan kadar kamerom.

Miodrag:

Oko 18.00 sam jedva uspostavo radio vezu sa Bojanom. Objasnio mi je šta je razlog što njih dvojica nisu već sišli do bivaka. Četvoro Španaca ispred njih se zaglavilo na zasneženoj i neosiguranoj polici Mauvais Pas pošto nisu imali dereze. Alarmirao sam vodiča koji se zatekao u bivaku i objasnio mu situaciju. On je rekao da ne može da pozove helikopter ako Španci na to ne pristanu. Ovi međutim to nisu hteli jer jedan od njih nije imao osiguranje. Bojan i Igor su već čekali u mestu skoro dva sata i počeli su da osećaju znake hipotermije. Kada je prošlo još sat vremena, a Španci se nisu ni pomerili, bilo je jasno da nisu svesni svoje situacije, da su potpuno nekritični, da opasno ugrožavaju i druge, pa sam bez obzira na njihovo protivljenje ubedio vodiča da pozove spasioce. U 19.30 je doleteo helikopter i spasioci su ubrzo izvukli Španace iz stene. Igor i Bojan su nastavili da silaze. Dok smo pratili i snimali spašavanje odjednom se začula bliska tutnjava i cela planina se zatresla. To je potrajalo desetak sekundi i svi prisutni su bili u panici ne znajući šta se događa. Pilot helikoptera je napravio krug izviđajući stenu iznad bivaka. Bio je to odron velikih razmera koji je protutnjao pored bivaka i završio 1000m niže na glečeru ispod  zapadne stene. Kamena lavina je oštetila sajle i deo metalene platforme na kojoj se nalazi bivak. Pretila je opasnost da ceo bivak odleti u ponor i spasioci su naredili hitnu evakuaciju cele planine. Ubrzo je doleteo još jedan helikopter i za manje od pola sata je svih 24 alpinista spušteno na plato kod doma Duca degli Abruzzi. Bojana i Igora, kao i još dve naveze spasioci su izvukli iz stene skoro po mraku. Tako se ova njihova (avan)tura komforno završila. Iako su bili premoreni, lica su im ipak sijala od zadovoljstva što su popeli vrh. Iz Breuil-a su došli džipovi po nas, tako da smo tu noć umesto u bivaku prespavali u kampu, a sebe poštedeli sutrašnjih 2000m silaska u dolinu.

Epilog tog dana je mogao da bude i sasvim drugačiji da nisam tog jutra žrtvovao svoj i Radetov vrh. Ovako smo kao ekipa uspešno i bezbedno popeli vrh, a da smo Rade i ja nastavili uspon verovatno bi smo svi popeli Matterhorn i potom nakon olujnog nevremena proveli ledenu noć u steni na 4000m. Tu cenu nisam bio spreman da platim. Sreo sam Špance sutradan u kampu i zahvaljivali su mi se na pomoći, pogotovu što nakon svega nisu morali ništa da plate. Inače bivak i Lyon greben su i nakon mesec dana još uvek bili zatvoreni za uspon na Matterhorn.

26. 07.

Napuštamo Breuil-Cervino i selimo se u Chamonix. Bazni kamp nam je u mestu Les Bossons, u podnožju Tacquognaz glečera. Tu ćemo boraviti narednih 10 dana.

27.07.

Odmor i razgledanje grada.

28.08.

Srećemo grupu Pobedaša koja je upravo sišla sa Mont Blanca i čestitamo im. Nakon razgovora sa ljudima iz Alpinističkog kluba iz Šamonija prihvatili smo njihovo mišljenje da su Boris i Nataša premladi i da je rizično po njihovo zdravlje da se penju na takve visine kao što je Mont Blanc. Maja je ostala sa decom u dolini, Igor se priključio tročlanoj ekipi AOBa, a Bojan, Rade i ja se spremamo za uspon na Mont Blanc smerom od Aiguille du Midi.

29.08.

Žičarom smo se popeli na Aiguille du Midi 3800m. Dan je vedar i topao. Silazimo na plato Coll du Midi 3532m i prolazimo pored doma Cosmiques 3613m. Staza dalje vodi preko severne padine vrha Mont Blanc du Tacul 4249m. To je pravi lavirint pukotina i ogromnih seraka. Uspon nije težak, ali je vrlo opasan tako da samo mali broj vodiča iz Šamonija prihvata da vodi klijente ovim smerom. Nepredvidljivi odlomi seraka i lavine su uzrok velikog broja nesreća upravo na toj padini. Što brži uspon preko te padine je jedini dobar recept. Nama je trebalo 2 sata da je popnemo i sidjemo na prevoj Col Maudit 4035m. Tu smo podigli šator i uredili bivak. Istočna padina Mont Maudita kojom dalje vodi staza deluje vrlo strmo. To ćemo penjati sutra ujutru po mraku.

30.08.

Spremili smo se i na uspon pošli oko 4h. Ispred nas je već nekoliko naveza. Penjemo se strmom padinom do uskog ledenog žleba dužine 40m i nagiba 70stepeni. To je tehnički najteži deo uspona. Na tom mestu je zastoj i sve veća gužva što dodatno otežava penjanje čineći ga vrlo opasnim. Naveze ulaze u žleb ne čekajući da prethodna naveza izadje iz njega. Mi smo hteli da napravimo rastojanje, ali to nije bilo moguće, jer bi odmah krenula da nas pretiče neka druga naveza. Tako se u zaledjenom žlebu istovremeno našlo po desetak i više penjača koji uz svetlost čeonih baterija penju simultano i bez medjuosiguranja. Da neko pri vrhu žleba izgubi ravnotežu ili odlomi veći komad leda to bi dovelo do lančanog pada svih koji su se zatekli u tom ledenom toboganu. I sada dok ovo pišem hvata me strah kada se setim kako je to izgledalo. Srećno smo prošli taj detalj. Staza dalje traverzira severnu padinu Maudita i silazi na prevoj Brenva 4303m. Tu nas obasjavaju prvi jutarnji zraci sunca. Snežna kapa Mont Blanca se za trenutak sva presijava u  ružičastim i purpurnim tonovima. Strehe iznad istočne stene Mont Blana su najveće koje sam video svojim očima.

Staza do vrha vodi širokom padinom konstantnog nagiba oko 40 stepeni. Vreme je idealno. Sneg je sleđen i brzo napredujemo. Na grebenu kojim  vodi via normale put od Aig. du Gouter vidi se kolona planinara koji pristižu na vrh. Na vrhu smo u 9.30h. Vidljivost je preko 100km. Prepoznajemo Materhorn, Monte Rosu...

Silazimo istim putem kojim smo se i popeli na vrh. Od varijante silaska preko Bossons glečera smo odustali još pre dva dana kada smo pravili plan zbog prevelikog rizika od padajućih seraka. Šator i bivak oprema nas čeka na Col Maudit. Osmatram padinu sa vrha do prevoja Brenva i razmišljam “da su mi sad skije …”. To ćemo probati iduće zime.

Sa prevoja Brenva do vrha Mont Maudit 4465m i nazad trebalo nam je 2 sata. U vršnom delu je bilo vrlo delikatno preći ledene ploče nagiba do 60stepeni. Vrh je toliko uzan da jedva ima mesta za trojicu ljudi. Pogled sa vrha je neopisiv.

Abzajlovali smo niz ledeni žleb sa ramena M. Maudita pošto smo čekali na red skoro sat vremena. Nije nam se žurilo kao većini koji su hteli da stignu na poslednju vožnju žičarom sa Aig. du Midi u Chamonix. U “Hanah hotelu” na Col Maudit 4035m smo sebi pripremili pravu gozbu. Bilo je tu svega od mineštrone, raviola s mesom, skušinih fileta sa limunom i 9 začina, sira, pršuta... Nedostajalo nam je samo malo crnog vina.

31.07

Tokom noći je počeo da duva jak severo-zapadni vetar. Vreme se ubrzano kvarilo. Postalo je vrlo hladno i oblaci su zatvorili vidik. Vrlo pažljivo smo pakovali šator da ne bismo ostali bez nekog njegovog dela. Po takvom vetru to nije bilo nimalo jednostavno.

Brzo silazimo sa Mont Blanc du Tacul. Na Col du Midi je zavetrina, ali gotovo da nema nijednog šatora. Pre dva dana ih je bilo najmanje tridesetak. Vremenska prognoza za celu narednu nedelju je loša i svi napuštaju planinu. Propisno smo se načekali dok smo stigli na red za ulazak u žičaru.

Završetak penjačkog dela turneje po Alpima smo te večeri proslavili u dobrom Italijanskom restoranu.

1.08 - 4.08.

Vreme se pokvarilo i do kraja nedelje je padala kiša, a na visini iznad 2500m sneg. Bojan i Rade su otputovali za Beograd. Maja i Nataša nisu verovale trodnevnoj vremenskoj prognozi pa su odlučile da podju na Mont Blanc. Nije im bilo sumnjivo ni to što su uspele da rezervišu noćenja u domovima Tete Rousse i Gouter. Snežna mećava ih je uhvatila u domu Gouter 3817m. Duvao je jak vetar i napadalo je tokom noći 30cm novog snega. Dom je bio skoro prazan, tako da su sutradan po magli same silazile niz sledjeni Grand Couloir.

Dent d’Geant 4013m kao poslednji cilj naše turneje je popeo Igor sa Nikolom, Sanom i Pedjom. Njih četvoro je ostalo u Šamoniju do 11.08 i Igorov izveštaj će biti dodat u nastavku.

 Drugi deo

31.07. Ustajemo u 6h i krećemo na uspon, prvih pola sata po travi, a zatim po snežistu (40°) do rubne pukotine. Tu ostavljamo opremu za led, navezujemo se Nikola i ja, Sana i Pedja i ulazimo u smer odmah posle trojne japanske naveze koju smo imali muku da prestignemo, a kočila nas je. Prva 2-3 cuga su relativno teška za zagrevanje, s nekoliko krajnje napornih pokreta. Penjali smo u gojzericama računajuci da smo sposobni da penjemo težine V u njima. Posle ulaznih težina, nastavljamo po razudjenom terenu simultano do grebena gde nas opet čekaju teži cugovi. Ispostavilo se da nismo bas spremni da u gojzericama penjemo tu težinu, mnogo smo se namučili u cugovima težim od III, što se odrazilo na našu brzinu – umesto za 3h smer smo popeli za 6-7h. Kad smo bili na vrhu počelo je da grmi tako da smo bili nakostrešeni od naboja u oblacima. Bežimo brže bolje mnogobrojnim abzajlima kroz kuloar koji vodi do podnožja stene. Usput imamo sve standardne probleme koji prate abzajle: zaglavljivanje užeta, izbor klocne za štand, mokra stena, slaba vidljivost... Silazimo do podnožja, montiramo dereze i silazimo snežištem, a zatim travom do šatora. Tog dana nismo uspeli da se vratimo u Chamonix već smo proveli još jednu noć na planini.

01.08. Ujutru pljusak, ne vidi se ni 100m, čekamo u šatorima da malo stane. Koristimo jedini suvi interval od par minuta, na brzinu se pakujemo i krećemo ka Mere de Glace, no pre glečera smo imali onu istu ferrat-u u kojoj smo dušu ispustili pri usponu, sada smo silazili, ali je ona bila mokra i opasna zbog gromova. Silazimo uspešno na morenu i ubrzo glečerom dolazimo do ferrat-e koja nas vodi na Montevers. Silazimo u Chamonix vozom, potpuno mokri.

02.08. – 05.08. U Chamonix-u kiša, preko 2500m sneg, ubijamo vreme u kampu i gradu. Većina penjača je napustila dolinu, i mi smo bili blizu takve odluke, ali se u poslednjem trenutku popravilo vreme.

06.08. Vreme se popravilo, padavine su prestale, iznad 3000m je vidljivost 0m, ima 60cm novog snega. Po podne se penjemo žicarom na Augille du Midi (3842m) i odatle se spustamo na Col du Midi (3500m) gde biramo mesto za šatore. U trenutku nepažnje, Pedja i Sana ostaju bez šatora, nalet vetra im ga je odneo pre nego što su ga fiksirali, a kako je vidljivost bila slaba, vrlo brzo smo ga izgubili iz vida i džabe tražili do kraja dana. U tom trenutku to je bio veliki udarac naročito na psihološkom planu, znajući da smo tek došli i da treba da noćimo 4-5 dana. Tu prvu noć spavam u domu Cosmiques (3613m), nedaleko od preostalog, mog i Nikolinog šatora, u kojem su spavali njih troje.

07.08. Ustajem u 5h (spavao sam očajno u domu), napolju se razvedrilo i u mraku se ocrtavaju figure Tacul, Dent ’d Geant, Jorasses, du Midi... Silazim do šatora i krećemo na du Tacul normalnim putem. Sana ubrzo odustaje zbog blagih simptoma visinske bolesti. Smer je visoka 750m po smrznutom snegu do 55° nagiba izmedju džinovskih seraka i preko nekoliko pukotina. Na vrh Mont Blanc du Tacul 4229m izlaze Pedja, Nikola i Igor. Sa vrha smo ugledali Mont Blanc, Mont Maudit, Matterhorn... Silazimo za 1.5h do šatora. Pedja zatim kopa sebi bivak u snegu (tkzv. grob) u kojem će provesti naredne noći, a Nikola, Sana i ja šetamo do pod istočnu stenu Tacul gde smo snimili Gervasutti kuloar i istoimeni steber koje smo mogli samo da gledamo i nadamo da ćemo ih jednog lepog dana penjati.

08.08. Ustajemo u 9h. Pedja je preživeo prvu noć u grobu, nas troje se guralo u šatoru za dvoje. Spremamo se i polazimo ka delu stene Tacul poznatom kao Triangle du Tacul. Tamo penjemo prelep ledni smer Cherry Couloir, visok 350m s nagibom do 80° u čistom ledu. Smer su izveli Nikola i Pedja, a Sana i ja smo išli kao drugi. Meni je to bila prva ledna smer u životu. Abzajlujemo kroz smer i vraćamo se u šator. Pakujemo rančeve, topimo vodu, pričamo sa komšijama i uspevamo da uhvatimo 2-3h sna.

09.08. Ustajemo u 2h i krećemo da prečimo glečer Valle Blanche. Današnji cilj je penjanje jednog od najatraktivnijih vrhova u masivu – Dent ’d Geant-a (4013m). Napredujemo brzo po mraku glečerom ispod istočnih stena Tacul i Tour Ronde i dolazimo u zoru na Glacier du Geant, pod vrhom Dent du Geant. Prvih 350m je neki miks (težine M2) u kojem se formirala kolona penjača tako da smo sporo napredovali. U 8h stižemo pod samu stenu Dent ’d Geant na mesto koje je poznato kao Dinning room (trpezarija). Tu smo se sunčali 2h i čekali da sunce obasja smer jer penjanje vrha ne dozvoljava rukavice, a stena je hladna. U 10h ulazimo u stenu. Prvi cug je težine III+ ali je bilo prilično teško jer je stena bila hladna. Zatim izlazimo na manju policu odakle počinju fiksirana užad i gde se napravila gužva od penjača. Narednih 140m smo penjali oko 3,5h zbog gužve, a naročito italijanske naveze koja nas je izludjivala svojom sporošću. Na vrhu smo u 16h, gde se slikamo i abzajlujemo 180m u podnožje. Usput pomažemo rumunskoj navezi da sidje iz stene jer su imali jedno uže, a za poslednji abzajl su neophodna 2 užeta. Silzimo opet po nezahvalnom miksu do glečera, a onda kreće agonija, jer je trebalo da predjemo ceo glečer Valle Blanche do šatora, a već smo 16 sati na nogama. U sumrak se oblak spustio na glečer pa smo imali nekoliko lutanja, a pred sam izlazak na plato du Midi smo već halucinirali od umora. Do šatora stižemo u 23h, posle 21h na nogama. Nikola i Sana momentalno padaju u san, a Pedja i ja kuvamo supu znajući da smo dehidrirali i da nam je tečnost neophodna.

10.08. Ustajemo u 9h, dan je prelep, pakujemo šator i opremu i krećemo ka Augille Du Midi na žičaru. Tih 300m uspona posle prethodnog dana su nam izgledali kao 3000m, jedva smo se dokopali žicare uz mnogobrojne pauze. Proveli smo 2h na turističkim terasama koje su izgradjene na steni. Naravno da smo morali da kupimo nešto za jelo i piće u restoranu na 3842m iako je sve skuplje 5 puta nego u gradu. Silazimo u Chamonix, častimo se klopom i pivom.

11.08. Kupujemo suvenire, nesto opreme i putujemo do La Rouche s presedanjem u St. Gervas, jer Lastin autobus ne dolazi u Chamonix. U La Rouche provodimo pola dana, pazeći da nas neko od lokalnih klošara ne pokrade.

12.08. Krećemo u 01:00h, putujemo ceo dan preko Italije, Slovenije i Hrvatske do Beograda.

Rezime:

U planinarskoj akciji “Alpi 2006“ članovi Kluba Visokogoraca su popeli 11 vrhova: Monte Cevedale 3778m, Zumsteinspitze 4563m, Punta Gnifetti 4559m, Liskam 4527m, Materhorn 4474m, Mont Blanc du Tacul 4249m, Mont Blanc 4807m, Mont Maudit 4465m, Aiguille du Moine 3412m, Augile du Midi 3842m i Dent d’Geant 4013m.