|
“ALPI 2007” “ALPI 2007” U planu je bila Švajcarska, ali zbog viza, a delom i zbog novog snega koji je pao neposredno pred put, naročito u Centralnim Alpima, promenili smo plan ovogodišnje ture. Prvu nedelju umesto na Dom i Bernske Alpe otišli smo malo južnije, u Dolomite i na Ortler. Matterhorn je prebačen u drugu nedelju sa pristupom iz Italije, a treća nedelja je ostala za Chamonix. Na put su pošli Maja, Igor, Nataša, Boris, Rade, Nemanja, Bojan, Mina i Skedža. Nikola Djurić nas je sačekao u Šamoniju. 14. Juli: Kupujemo nedostajuću planinarsku opremu u Ljubljani i noćimo u hostelu u Postojni.
15. Juli: Putovanje dugo 300km preko Trsta, Pordenonea, Beluna, prevoja San Pelegrino(1920m, 15% nagib), Moene do mesta Campitello u podnožju Marmolade. Centar oblasti Val di Fassa je mesto Canazei udaljeno 2km. Kamp u Campitellu je lepši i jeftiniji od onog u Canazeiu. Šatori se nalaze na travnatom platou pored planinske rečice. Pogled iz kampa je teško odvojiti od magičnih vrhova skupine Sassolungo (Langkoefl).
16. Juli: Svi smo popeli Punta Penia 3343m, najviši vrh Marmolade, kraljice Dolomita. Prevoj i veštačko jezero Fedaja je udaljeno 12km od Campitela. Do jezera koje se nalazi na visini 2054m smo došli kolima, a zatim smo se žičarom popeli do doma Pian dei Fiacconi 2625m. Dan je lep, ali pošto je ponedeljak, ne vlada uobičajena gužva. Rade, Maja, Nataša, Boris i ja se navezujemo i krećemo normalnim putem preko glečera, a Igor, Bojan, Nemanja i Mina idu via ferratom Cresta Ovest, čija je ocena težine 4. Iako je to teži put, njih četvoro su na vrh stigli pre nas. Nama je do vrha trebalo 2.5h. A na vrhu restoran! Radi! Po preporuci Vlade Furlana naručili smo toplu čokoladu (dark bitter). To je stvarno bila najbolja topla čokolada koju sam probao. Hvala Vlado! Za prvi uspešno popeti vrh, u kampu smo te večeri napravili roštilj, a bilo je i piva. Boki senior je bio glavni za pripremu vatre i žara, a Boki junior za hladjenje piva u potoku.
17. Juli: Nastavljamo put preko Passo di Costalunga 1753m, Bolzana, Merana do Soldena 1840m. Pakujemo stvari za trodnevnu turu i žičarom se podižemo do restorana K2 2330m. Nakon 1h pešačenja stigli smo do doma Hintergrat (Coston) 2661m. Tu ćemo biti 2 noći. Dom se nalazi na grebenu iznad morene glečera Vedretta di Solda (Sulden Fernern), u džinovskom amfiteatru koji čine stene vrhova Gran Zebru, Monte Zebru i Ortles 3905m.
18. Juli: Po mraku smo pošli na Gran Zebru. Sat vremena se ide preko morene glečera Vedretta di Solda i sa prvim sunčevim zracima idući iznad Morene di Solda stižemo do strmog ledopada glečera Vedretta di Solda. Staza ne postoji. Penjemo se pravo na gore uskim prolazom izmedju istočne stene G Zebrua i ledopada. Strmina je oko 40°. Led je mestimično pokriven nestabilnom kamenom drobinom, a pukotine su brojne, uglavnom sa čvrstim rubovima i jasno uočljive. Dobro smo napredovali, ali onda dolazimo do tačke gde ne znamo kako dalje. Cirk glečera zatvara žuti stenoviti odlom visine 150m. Vidimo gde treba da dodjemo, ali taj uspon do prevoja Passo della Bottiglia (Koeningsjoch) 3295m nam se čini ne toliko težak koliko opasan. Stena je krušljiva, a glečer ispod nje je zasut kamenjem koje se neprestano odronjava. Iznad prevoja vidimo 2 naveze na snežnoj padini koja vodi na vrh. Odlučili smo da se vratimo. Kasnije toga dana saznajemo da je tim putem ove sezone prošlo samo nekoliko naveza i to u silasku sa vrha tako da su se spuštali niz uže na mestu na kome smo mi odustali. Normalni pristup na Gran Zebru vodi sa suprotne strane planine, iz doma Pizzini i to će biti tura za naš sledeci dolazak u masiv Ortlera. Druga grupa u kojoj su bili Maja, Natasa i Boki je tog dana bila na trekingu i popeli su se na dva vrha Punta Beltovo di Dentro 3325m i Punta Beltovo di Fuori 3220m.
19. Juli: Igor, Bojan, Nemanja i Mina u 4.00 polaze na uspon na Ortler preko Hintergrat grebena, 1200m, III+,A0/II (AD). Smer su popeli za 6h i sa vrha Ortler 3905m su nam se javili mobilnim telefonom. Druga petočlana ekipa traverzira severnom stranom planine preko domova K2 i Tabareta hute do doma Julius Payer hut 3005mnv. Tu smo dočekali penjački deo ekipe kojoj je za silaz sa vrha trebalo 4 sata. Umorni su, kažu da je cela tura vrlo naporna i da via normale po kome su sišli uopšte nije lak. Ima penjanja u suvoj steni, zatim eksponirana via ferrata, pa prelaz glečera sa strmim delovima i velikim pukotinama. Orjentacija je teška, naročito u prvom delu puta kojim se ide rano ujutru, po mraku. Igor i Bojan velikodušno pristaju da sutra podju ponovo sa nama na vrh, a Nemanja i Mina će nam biti logistička podrška u domu.
20. Juli: Na uspon smo pošli u 4:30, pola sata pre vodiča i njihovih klijenata. Prva vodička naveza nas je prestigla upravo na mestu koje je problematično za orjentaciju. To smo i hteli, tako da smo posle toga pratili njihov tempo i nismo gubili iz vida svetla njihovih čeonih baterija sve dok nije svanulo. Tada smo već došli do tehnički najtežeg mesta, stenovitog praga visine 100m koji je osiguran lancem. Ne bi ni valjalo da tu via ferratu penjemo po mraku. Iznad ferate put ide po eksponiranom stenovitom rebru (detalji do II+) i zatim ulazi u glečer koji severozapadnom stranom planine vodi do vrha. Rade je čitav put do ulaska u glečer solirao, ali tu sam mu rekao da sačeka Bojana i Maju i da se naveže sa njima. Kod Ortler bivaka 3316m Igor je ostao da sačeka ostatak ekipe, a Nataša, Boris i ja smo produžili dalje. Glečer do vrha je položen, ali ipak ima jednu prelomnicu sa nekoliko većih pukotina koje bi bile nezgodne da sneg nije bio smrznut. Na vrh Ortler 3905m nas troje smo izašli u 9.00, a nakon pola sata stigli su Rade, Igor, Maja i Bojan. Slikanje i silaz istim putem do doma Payer. Vreme je počelo da se kvari, pa smo požurili da sidjemo u dolinu. U Soldenu smo bili oko 18h. Tog dana smo se popeli 900m i spustili 2000m. U celini, uspon na Ortler 3905m je lepa i naporna alpska tura koja zahteva solidnu fizičku i tehničku pripremljenost. Na vrh smo se svi popeli, a kuriozitet je što su Igor i Bojan to učinili dva puta, tako da je na ovoj turi procenat izlaznosti na vrh 11/9=122% - ha-ha. Noćili smo u kampu u mestu Trafoi.
21. Juli: Vozimo se do mesta Riva del Garda koje se nalazi na severnom kraju jezera Lago di Garda. Turistička sezona je u punom jeku i nakon obilaženja nekoliko kampova na obali jezera shvatamo da tu nećemo naći smeštaj. Vraćamo se 5km do poznatog sportskog penjališta Arco i tu nalazimo mesto u lepom kampu koji se nalazi u još lepšem ambijentu. To se pokazalo kao pun pogodak. Sutradan je duvao jak vetar tako da od kupanja na jezeru nije bilo ništa, a u Arcu je bila zavetrina tako da smo se dva dana odmarali, kupali u bazenu, posmatrali okolne stene, šetali po gradu i kupovali penjačku opremu po prilično povoljnim cenama. Mina je održala lekciju nekolicini penjača iz Austrije i Engleske u penjanu na bolderu Massi di Prabi. Sa lakoćom je prelazila smeri koje su ovi studirali, mučili se, ispadali... Smeri su dužine 10m, težine od 5a do 6b+.
23. Juli: Stižemo u Valtournenche. Već po tradiciji se smeštamo u kampu Glair.
24. Juli: Ceo dan smo u Cervinu. Odmah je vidljivo da nema uobičajenog broja turista. Na Matterhornu je puno snega. U agenciji vodiča iz Cervina su bili ljubazni i dali su nam puno informacija. Vremenska prognoza je dobra, ali snežni uslovi su takvi da ove sezone još niko nije bio na vrhu preko Lion grebena. Preko Hornli grebena je zabeleženo svega nekoliko uspona i to pre poslednjih padavina. Sneg na južnoj steni Matterhorna i Lion grebenu se brzo topi i dovoljno je nedelju dana toplog vremena da smer bude suva. Medjutim, prethodne dve nedelje je bilo lepo, ali hladno vreme. Nulta izoterma je na 3500m i polako se diže, u steni ima puno leda, vodiči planiraju da tek za tri dana podju gore i osposobe smer, provere fiksiranu užad, otvore bivak i poprave oštećenja nastala još od prošle sezone. Odustali smo od Materhorna. Prelomilo je to što u agenciji nisu hteli da nam prodaju osiguranje. To je njihovo diskreciono pravo ako procene da su velike šanse da će morati da angažuju spasilačku službu. Planina je do daljneg praktično zatvorena za uspone, pogotovu za one koji nemaju nameru da angažuju vodiče. Umesto na Matterhorn odlučili smo da u naredna tri dana pokušamo uspon na Dufourspitze 4634m, najviši vrh Monte Rose.
25. Juli: Maja, Nataša i Boris su ostali u Valtournenchu sa namerom da skijaju na glečeru Plato Rosa 3800m. Mi ostali smo se sa dva auta odvezli do mesta Stafal u dolini Gressoney. Žičarom smo se popeli na Passo Salatte 3000m. Stazom pored Punta Indren 3200m, preko položenog glečera i kratkom via feratom stižemo za 2,5 sata do raskrsnice puteva za domove Mantova i Gnifetti. Stavljamo dereze, navezujemo se i nastavljamo uspon po glečeru pored Piramide Vincent 4215m i Punta Jordani do prevoja Lisjoch 4178m. Na tom mestu smo bivakovali i prošle godine. Od raskrsnice do prevoja nam je trebalo 3 sata. Rančevi su nam bili solidno teški, a insolacija na glečeru velika, tako da mislim da je to bio razlog što smo svi osetili neke visinske simptome poput mučnine i glavobolje. Ovi simptomi su bili u lakšoj formi i nestali su nakon par sati odmora.
26. Juli: Noć je bila mirna i pružila nam je potreban odmor. Osvanulo je sunčano jutro. Nismo žurili da rano podjemo na uspon kako bi se stena na Dufourspitze malo ugrejala. Za razliku od prethodnog dana taktika za današnji uspon je bila «fast and light». Rade je odlučio da ostane u šatoru. Nije želeo da usporava ostatak ekipe. Tako sam i ja pomislio tog jutra jer nisam bio siguran šta nas sve čeka, ali mi je kasnije bilo krivo što i on nije pošao na vrh. Igor i ja smo bili jedna, a Bojan, Mina i Nemanja druga naveza. Bukvalno smo pretrčali preko Zumstainspitze 4563m, ali ne zato što nam se žurilo, već zato što je na vrhu bila gužva. Videli smo samo jednu navezu koja je prošla prema Dufourspitze. Na steni je znatno više snega nego li pre 2 godine kada smo Igor i ja bili ovde. Od Zumstainspitze počinje tehničko penjanje. Prvo se silazi po eksponiranom grebenu na prevoj Grenzsattel 4450m, a zatim se penje suva stena težine II/III i sneg do 50°. Na ovakvom terenu su došle do izražaja pripreme koje smo pre puta imali na vežbalištu V1. Bili smo vrlo brzi tako da smo smer do vrha i nazad uradili efektivno za manje od 5h. Dufourspitze 4634m je najviši vrh Švajcarske. Na vrhu smo boravili ceo sat. Oblaci su ispunjavali doline duboko ispod nas, a pogledom su se mogli obuhvatiti čitavi Alpi. Samo je Materhorn bio u oblacima. Druga noć u bivaku je ponovo većini donela visinske simptome u vidu slabije glavobolje i nesanice.
27. Juli: Sišli smo u Stafal i odvezli se u bazni kamp. Maja i deca su prethodnog dana uživali skijajući na glečeru Plato Rosa 3800m.
28. Juli: Rade i Nemanja su se vratili za Beograd, a mi smo otišli u Chamonix gde nas je čekao Nikola.
29. Juli: Mina je u kampu povredila skočni zglob i za nju je ova turneja završena. Vežbamo penjanje na steni kod jezera Gailland i prikupljamo informacije o uslovima na palnini. Traverza Grandess Jorasses je pala u vodu iz istih razloga kao i Matterhorn. Previše snega. U OHM nemaju podrobnijih informacija o smeru jer nema registrovanih uspona ove sezone. Naš ovogodišnji plan je ispao potpuni promašaj. Što bi Nemanja rekao ”planiranje je sve, a plan je ništa”. Planina diktira svoje uslove, a ne činjenica kada si dobio godišnji odmor, do kada ti važi viza itd. Chamonix je svetska prestonica alpinizma izmedju ostalog i zbog toga što se uvek mogu naći smeri koje su u tom trenutku u dobrom stanju za penjanje. Smislili smo novi plan i podelili se u tri grupe: Maja, Nataša i Boris idu Goutier rutom na Mont Blanc, Bojan i ja ćemo na Aiguille de Rochefore, a Igor i Nikola će probati smer Gervasutti pillar u Mont Blanc du Tacul.
30. Juli: Ekipa za Mont Blanc odlazi na noćenje u Tetrus 3100m, ja i Bojan dižemo bivak na Coll du Geant 3350m, a Igor i Nikola na glečeru Valey Blanche u podnožju istočne stene Mont Blanc du Tacul.
31. Juli: Noć je bila vedra i vrlo hladna. Dan sunčan i hladan. Idealno vreme za Rochefore ridge koji važi za najlepši snežni greben u Alpima. Bojan i ja smo do mesta zvanog “Trpezarija” 3800m u podnožju vršne stene Dent du Geant, po miks terenu M1-M2 stigli nakon 2h penjanja. Odatle počinje uzan i sa obe strane eksponiran greben koji vodi do vrha Aiguille de Rochfore 4001m. Motiva za fotografisanje ima napretek. Vremena imamo dovoljno, nigde ne žurimo i potpuno opušteno uživamo u ambijentu u kome se nalazimo. Ovo nam je treća nedelja u Alpima i već smo prilično dobro upenjani, tako da nam detalji kao što je led 50º predstavljaju poslasticu, a ne tehnički problem. Sam vrh je stenovit i penje se nekih 100m, težine II. Pogled sa vrha na Grandes Jorasses koji je sada u neposrednoj blizini je fascinantan. Greben koji smo nameravali da traverziramo deluje privlačno, ali i zastrašujuće. Vraćamo se istim putem koristeći spust niz uže na dva mesta. U podnožju stene Dent d Geant posmatramo dve naveze koje abzajluju. Stena je osunčana, suva i nema više naveza u njoj iako je tek 14h. Idealno za penjanje. Za uspon na vrh 180m, III+, A0 potrebno je oko 2h. Medjutim, za silaz su nam potrebna dva užeta od 60m, a mi imamo samo jedno od 40m. Šteta, ali to smo i znali. Šestdesetmetarska užad su bila kod Igora i Nikole. Uspostavio sam radio vezu sa Igorom. Očekivao sam da su već prošli više od pola smera. Na moje iznenadjenje Igor mi saopštava da su se vratili posle tri rastežaja jer su poneli previše stvari, uglavnom opreme za bivak, tako da im je penjanje bilo suviše teško i sporo. Njih dvojica su već na putu za dolinu. Ekipa koja se uputila na Mont Blanc se javila iz doma de Goutier. Bezbedno su prešli Grand couloir, dobili su krevete i polupansionsku uslugu u domu. Spremni su da sutra idu na vrh.
1. Aug: Još jedan lep dan. Bojan i ja silazimo u Chamonix. Sada je ekipa koja se uputila na Mont Blanc u centru pažnje. Oko 7h sam pozvao Maju. Očekivao sam da su već negde u blizini vrha. Medjutim, ona mi se javila iz skloništa Vallot 4360m. Kaže da je Bokiju jako hladno na nogama. U sklonište su ušli pre pola sata da bi se on malo ugrejao. Umotao se u perjani veston i ćebe, popio je brufen i ½ l vode. Razgovarao sam sa Bokijem i stekao sam utisak da je sada sasvim dobro. Ipak, u drugom razgovoru nakon petnaest minuta, Maja mi je rekla da se ona i Boki vraćaju, a da je Nataša produžila ka vrhu u navezi sa dvojicom Čeha. Boki nije mogao psihički da podnese rano ustajanje i polazak u 3h, pa zatim dosadno hodanje po mraku (da bar ima nekog težeg penjanja). Bolje bi bilo da je Maja sa njima pošla dva ili čak tri sata kasnije, kad je već svanulo. Dan je sunčan, ali prohladan, tako da se sneg ne bi previše razmekšao, a opet bi im ostalo sasvim dovoljno vremena da se popnu na vrh i sidju do doma. No, dobro. Posle bitke... Možda je ovako bolje. Napokon, Boki ima tek 11godina. Nataša(15god) se javila sa vrha u 11h. Bravo Nazzo! Nataša je bila čvrsto rešena da se ove godine popne na Mont Blanc, tako da je u toj nameri ništa nije moglo pokolebati. Ispalo je na kraju da je ona vukla onu dvojicu Čeha koji očito nisu bili dobro aklimatizovani pa su zastajkivali svaki čas. Šta je mislila i osećala dok je stajala na najvišem vrhu Alpa, Nazza je napisala u svom dnevniku, ali to je za sada tajna. Maja i Boki su sačekali Natašu u domu de Gouter, a zatim su svi sišli u dom Tetrus gde su noćili.
2. Aug: Bojan i Mina su otišli za Beograd. U dolini pada kiša, a na visinama preko 3500m sneg. Prognoza za naredne dane je loša. Nikola, Igor i ja smo pre podne otišli u Salanche da pogledamo šta ima u prodavnicama planinarske opreme. U povratku smo u Les Houches dočekali Maju, Nanu i Bokija. Ovo je bio kraj planinarskog dela ovogodišnje visokogorske turneje po Alpima.
3. Aug: Igor i Nikola ostaju u Šamoniju da još jedanput probaju da ispenju Gervasutti pillar, a mi ostali odlazimo na more u mesto Ciogha, 40 km južno od Venecije. Gradić je lep, ali što se mora tiče za kupanje je Savsko jezero bolje.
5. Aug: U Beograd smo stigli oko 18h. Malo pre ponoći mi se telefonom javio Igor. On i Nikola su uspešno popeli smer Gervasutti pillar, V+, A2, A1, 800m. Smer izlazi direktno na vrh Mont Blanc du Tacul 4248m.
Rezime: Tura Alpi 2007 je trajala 23 dana. Ispenjani su sledeći vrhovi:
|
