Gervasutti Pillar

Učestvovali: Nikola, Igor

    U životu često nismo svesni prvih koraka na osnovu kojih se kasnije sve odigrava po automatizmu. Tako je i sa alpinizmom. Retki alpinisti su svesni trenutka i dogadjaja kada ih je alpinizam pridobio zauvek. I ja sam se često služio retrospekcijom pokušavajući da odgonetnem taj trenutak u svom životu. Nikolu Djurića sam bolje upoznao na ekspediciji “Aconcagua 2005” gde smo ustanovili slične alpinističke želje, motive i planove. Ubrzo smo se našli na krajevima istog užeta, 2005. godine u Julijskim Alpima, gde smo kao vrlo mlada naveza (Nikola 21 godinu, Igor 18 godina) izvršili niz uspona u velikim i ozbiljnim stenama. Taj dogadjaj i Nikola i ja smatramo pravim početkom naše alpinističke priče čije smo prvo poglavlje pročitali leta 2007. godine usponom kroz smer Gervasutti Pillar.

    Gervasutti Pillar se nalazi u severoistočnoj steni Mont Blanc du Tacul-a u masivu Mont Blanc-a. Prvi uspon preko njega je pokušao Giusto Gervasutti, jedan od najvećih alpinista tehničkog alpinizma, 1946. godine. Povlačeći se iz stene usled oluje, poginuo je prilikom abzajla. Pet godina kasnije P. Fornelli i G. Mauro vrše prvi kompletan uspon i ocenjuju ga sa VI-, A1, A2. Smer nazivaju “Gervasutti Pillar” u čast poginulog Gervasutti-ja.

    Težina uspona kojeg izvrši neka naveza ne vrednuje se samo ocenom i visinom smera već se u obzir mora uzeti i vreme u kojem je uspon izvršen kao i mesto odakle potiču alpinisti koji su ga izvršili. Tako, Gervasutti Pillar za lokalne alpiniste iz Chamonix-a predstavlja samo “jedan lep uspon u odličnom granitu”, dok je za nas koji potičemo iz alpinistički nerazvijene zemlje, taj uspon predstavljao i smeo poduhvat u nepoznato i korak dalje za čitav alpinistički pokret u Srbiji.

    U Chamonix dolazimo krajem jula 2007. u okviru akcije Kluba Visokogoraca “Alpi 2007”. Prvih nekoliko dana se aklimatizujemo, kupujemo opremu i obavezna osiguranja, proučavamo smer i usvajamo taktiku uspona. Pred polazak na penjanje medju nama vlada dobro raspoloženje i visok nivo samopouzdanja, a mestimično i bezobrazno velika samouverenost koja se ogledala u tome što smo pričali o nekim drugim, dalekim usponima, smatrajući Gervasutti-ja već popetim. Pravo je čudo šta je čovekov ego u stanju sve da priredi! Penjemo se gondolom na Aiguille du Midi i pristupamo sat vremena do pod istočnu stenu Tacul-a gde smo planirali bivak. Kako smo se odvojili od grada i ostatka ekipe i kako smo se primicali bivaku, tako je i naš ego pokazivao prve znake slabosti. Od trenutka kad smo ugledali sam Gervasutti-jev steber prošlo je sigurno sat vremena da niko od nas nije ni reč progovorio. U kasno po podne, kada je severoistočna stena u senci, Gervasutti Pillar nam je izgledao zastrašujuće dok smo ga posmatrali iz podnožja. Imali smo utisak da je celom svojom visinom od 800m blago previsan, a oblaci koji su se okupili predveče su samo povećali misteriju u našim glavama. Ulazimo u šator koji smo postavili na glečer i od tog trenutka pa sve do ponoći traje priča o sutrašnjem penjanju koja zrači strahom, strepnjom i nemirom. Da stvar bude još gora, temperatura je te noći bila izuzetno niska, pa nam je ta činjenica unela dodatnu brigu: “Šta ako sutra zabivakujemo u smeru po ovakvoj temperaturi?”. Oko ponoći Nikola prekida priču na temu sutrašnjeg penjanja, zatim pokušavamo da se opustimo pričom na druge teme, a ubrzo smo i zaspali. Zbog neuobičajeno hladne noći naše spavanje traje svega nekoliko sati, a zatim se budimo i čekamo sve do 7h da Sunce obasja šator. Tek tada smo skupili hrabrost da izadjemo iz vreća. Napolju je divan dan, stena je već na suncu i jedna naveza već prilazi smeru. Brzo se pakujemo i pristupamo do ulaza u smer gde zatičemo austrijsku navezu koja upravo započinje uspon. Ne znam kako smo izgledali tim Austrijancima, ali njihovo prvo pitanje kad su nas ugledali glasilo je: “Nameravate li da bivakujete u smeru?”. Zatim su njih dvojica ušli u smer ispred nas što nas je ohrabrilo, jer je mnogo lakše kad imate iznad navezu koja je bolja od vas. U prva tri cuga penjanja dolaze do izražaja mnogi negativni faktori koji se tiču našeg penjanja, a navešću samo neke: veliko neiskustvo, potpuno promašena taktika, loša užad koju smo imali i grč koji se skupio u nama od prethodne noći. Naime, taktika nam je bila da vodimo rastežaje u blokovima po pet cugova i da pritom drugi u navezi nosi poprilično težak ranac u kojem su sve stvari za obojicu i žimari uz fiksno uže koje postavi prvi u navezi. Kad penjemo po domaćim penjalištima obično drugi u navezi nosi ranac, a prvi penje neopterećen da bi mu bilo lakše. Medjutim, Alpi nisu domaće penjalište, težina ranca koju smo nosili je daleko veća od one koju nosimo po Srbiji i fizički napor usled dodatnog opterećenja je mnogo veći na visini od 4000m nego na 100m nadmorske visine. Rezultat svega je bio da smo tri cuga penjali duže od 3h, Nikola kao prvi, ja kao drugi u navezi,  pritom pokušavajući na razne načine da se izborimo sa rancem. Dolazeći na štand kao drugi, sa rancem na ledjima nakon slobodnog penjanja cuga težine V+, sav obliven znojem, jedva dolazim do daha i Nikoli ubrzo predlažem da se povučemo iz smera. Njemu je takodje vrlo jasno da je situacija zrela za povlačenje ali mu je jako teško da to prihvati. Nakon par izmenjenih predloga, obustavljamo uspon i odlučujemo da se vratimo. Do tada u alpinizmu nisam osetio ovako snažan udarac na svoj ego koji je juče umišljao da je smer već popet! Ćuteći silazimo i pokušavamo da opravdamo sebi razloge svog neuspeha i pritom se tešimo da ćemo pokušati za nekoliko dana opet. Abzajlujući niz stenu, Nikola po prvi put stavlja ranac na ledja i uvidja da je zaista težak. Ubrzo smo ponovo na glečeru, skupljamo šator i silazimo u Chamonix. Sve što mogu da poručim je da ako pred uspon osetite bilo kakav strah, nemir i sl., bolje ne ulazite u smer.

Nakon prespavane noći i razgovora sa Miodragom i ostalima iz ekipe, vraća nam se poljuljano samopouzdanje i rešavamo da čekamo narednu priliku. Ali... u planini ste često srećni ako dobijete i jednu priliku. Vreme se ubrzo pokvarilo, palo je 40cm novog snega na visini od preko 3500m i sve su činjenice govorile da od narednog pokušaja nema ništa. Ipak, imali smo strpljenje da čekamo, nadu da će se uslovi poboljšati i veru da možemo da popnemo smer iz drugog pokušaja. Miodrag nam je kupio novo uže, promenili smo taktiku iz korena i čekali dan za uspon u varijanti “fast & light”. Nakon 3-4 dana lošeg vremena najavljena su 3 dana sunčanog i toplijeg vremena. Odlučujemo da nedelja 5. avgust bude dan za uspon. U kući vodiča u Chamonix-u kupujemo osiguranje za jedan dan. Vodič koji prodaje osiguranja je bio prilično iznenadjen kad je dobio odgovor na pitanje “Šta ćete da penjete?”, naročito znajući da je cela gornja trećina smera pod snegom i videvši da uzimamo osiguranje za samo jedan dan.

    U subotu 5. avgusta se penjemo žičarom na Aiguille du Midi i bivakujemo. U petak i u subotu je bilo toplo, za nedelju je najavljeno još toplije vreme. Ustajemo ranije nego u prvom pokušaju i u 7:30h smo već na ulazu u Gervasutti Pillar. Stena je ugrejana i 2 cuga iznad nas imamo trojnu navezu predvodjenu vodičem. Ovog puta svako penje sa svojim rancem, a značajan deo opreme smo izbacili u odnosu na prošli put. Imali smo prelepo penjanje u kvalitetnom i strmom granitu, barem prvih 10-12 cugova. Shvatili smo zašto ovaj smer nosi epitet najlepšeg klasika u masivu. Alpinistički smer mora imati visoku estetsku ocenu da bi bio vredan, a Gervasutti Pillar to svakako jeste. Nakon 400 visinskih metara penjanja po razu stebra, ulazimo u njegovu desnu (severnu) stranu. Tada je dosao trenutak da platimo cenu lepog penjanja koje smo imali do tada. Severni deo stebra je u senci i u njemu ima puno snega. Nastavljamo u početku u penjačicama, ali nakon mog 6-metarskog  pada i nakon obostranog smrzavanja, obuvamo cipele i nove čarape, stavljamo dereze, oblačimo rukavice i vadimo cepine i sve to u gotovo visećem položaju. Usledili su dosta neprijatni rastežaji po uskim zaledjenim policama i kroz zasnežene pukotine, a bilo je i tehničkog penjanja preko glatkih ploča u dva navrata. Pred mrak konačno dolazimo do stenovitog tornja zvanog “The Red Tower“. Odatle pa do vrha bi trebalo da je lak teren. Barem tako piše u vodiču. U tom trenutku smo čuli helikopter šamoniške spasilačke službe, leteli su u našoj visini oko 300m iza nas. Bilo nam je jasno da ćemo zaglaviti u steni do duboko u noć, ali nismo ni pored toga dali znak spasiocima da nam treba pomoć. U svakom slučaju, snimili su nas i znaće gde da nas traže ako ih budmo zvali kasnije. Od podnožje Red Tower-a ukazuju se dva zaledjena, skoro vertikalna kamina. Kad ih vidite, prosto ne verujete da smer ide kroz neki od njih. Medjutim kad se udje u jedan od njih (levi), nisu tako strašni kao što izgledaju. Na izlasku iz kamina nas i definitivno hvata mrak. U takvim situacijama imate obično dve mogućnosti, a koju ćete izabrati zavisi od konkretne situacije. Možete bivakovati i sačekati jutro da biste penjali po danu. U tom slučaju problem je noć koju treba provesti iscrpljen na otvorenom. Druga mogućnost je da nastavite penjanje po mraku dok ne izadjete na vrh. U tom slučaju povećavate mogućnost pada prilikom penjanja i lutanja u steni usled slabe vidljivosti. Mi smo izabrali da nastavimo s penjanjem jer smo popili svu vodu i pojeli svu hranu za uspon, nismo imali gorionik da otopimo sneg, a imali smo samo bivak vreću. Pritom smo bili vrlo iscrpljeni i već smo “radili na adrenalinu“ pa smo odlučili da ne stajemo do vrha. Usledio je dugačak i strm snežni kuloar po kojem smo išli simultano na vrhovima dereza nekih 100m visinski, zatim dva rastežaja po stenovitom rebru i onda kada smo očekivali vrh... Onda nas je sačekao vrlo neprijatan prizor. Uspinjemo se uskim i strmim grebenom i nailazimo na vertikalni skok u grebenu od 50-60m. Sa leve i desne strane grebena su ogromne, glatke, vertikalne ploče, a tačno po sredini vertikalnog skoka ide crna uska pukotina. Od vrha naravno ni traga. Taj prizor nas je poprilično obeshrabrio. Bilo je moguće da smo zalutali negde ranije, a bilo je moguće da smer baš vodi kroz pukotinu na grebenu, ali u vodiču ne piše nigde da na tom mestu treba da bude teškog penjanja. Voleo bih da vidim po danu taj predeo, ali verujte da u ponoć nakon 16h penjanja ta crna “budža“ u grebenu sa svojom pukotinom izgleda jezivo. Odlučujemo da zovemo spasioce u pomoć. Tada do izražaja dolazi još jedna naša početnička, a pomalo i pacerska greška. Osiguranje smo kupili za tačno jedan dan koji ističe za nekoliko minuta, a helikopter je mnogo skup ako niste osigurani. Razgovarao sam sa spasiocima punih 5-6 minuta, objašnjavajući im gde smo. S druge strane dobio sam  odgovor sasvim mirnim tonom da sačekamo 5h ujutru i doći će po nas. Naravno da nam nije bilo pravo tako nešto, ali posle smo shvatili da je to razumna odluka spasilaca. Zašto bi neko rizikovao svoj život spašavajući po mraku nepovredjene alpiniste iz smera kao što je Gervasutti? Uostalom, što smo ulazili ako ne možemo da izadjemo? Za tih nekoliko minuta smo se ohladili i valjalo je doneti odluku “šta dalje?“. Odlučujemo da ne čekamo do 5h spasioce već da krenemo. Nikola uzima odgovornost da kao prvi popne dva rastežaja visok skok, po mraku, u cipelama, s derezama i cepinom. Praktično nisam disao gledajući Nikolu kako penje tu pukotinu. On sam kaže da ne zna kako ju je popeo. Stajao je vrhovima dereza na “nešto“ ni sam ne zna na šta, samo zna da ga je to držalo. I nakon sat vremena uspeva da izadje iz pukotine. Sad je red na mene. Ni ja ne znam kako sam prošao. Znam da sam izvodio pokrete koje nikad pre nisam koristio i to bez razmišljanja, kao da mi je penjanje profesija. Tišinu i mrak remetili su samo škripanje dereza i cepina o granit, kao i varnice od “grebanja“ derezama po steni. I konačno kad sam se popeo do Nikole, ugledali smo poznati vršni greben. Bilo nam je lakše. Čestitao sam Nikoli na vodjenju ova dva cuga. Definitivno nas je njegovo znanje stečeno u Škotskoj ove zime izvuklo iz smera. Kasnije smo našli neki izveštaj Aleksandra Aničina na sajtu Alpinističkog Odseka Beograda koji je penjao Gervasutti Pillar i za taj deo grebena koji je Nikola popeo po mraku u derezama i s cepinom kaže da je “čista petica“. Anika ga je svojevremeno popeo u penjačicama jer je bio još dan. Usledio je jedan cug po razdrobljenom terenu i zatim simultani izlazak po snegu na istočni vrh, a nedugo zatim i na glavni vrh Mont Blanc du Tacul-a (4249m). Pored krsta na vrhu smo bili tačno u ponedeljak 6. avgusta u 2h ujutru, nakon 18h penjanja, živi, zdravi i beskonačno srećni. To su sekunde zbog kojih se bavimo alpinizmom, u kojima bar na kratko spoznajemo Istinu o svom životu. Zatim slede takodje zanimljive avanture: silazak u šator, povratak u Chamonix, trodnevni put za Beograd, ali nisu za ovu priliku...

Igor Skender.