|
“Mon Blan 2007”
Chamonix Mont Blanc, 10-17. Mart 2007.
Maja, Bojan, Igor i ja smo bili nedelju dana na skijanju u Šamoniju. Svih sedam dana je vreme bilo izvanredno, što se zaista u planinama retko događa. Pre i posle našeg boravka bilo je nevreme sa niskom temperaturom i puno padavina.
Prva tri dana smo skijali na četiri od šest ski domena u celoj dolini. Skijali smo na terenima Brevent, Flegere, Argentiere i Aiguille du Midi. Tereni na La Tour i Les Houches nisu imali dovoljno snega u donjem delu. Napravili smo i dva turna spusta sa visinskom razlikom od 2000m. Prvi je sa vrha žičare Grandes Montets 3233m, a drugi je Valle Blanche sa 3842m.
Preostala tri dana smo odvojili za uspon na Mont Blanc smerom preko glečera Bossons. Ove zime još niko nije popeo najviši vrh Alpa. Koristili smo turno ski opremu koju smo iznajmili. U dom Grandes Mulets 3051mnv smo stigli noću oko 20h nakon 6 sati hoda. U domu su otvoreni kuhinja, trpezarija i zimska soba. Pored nas četvoro tu su još jedino bili dvoje Austrijanaca koji su došli malo pre nas. Oni su profesionalni vodiči, žive u nekom selu pod Gross Glocknerom i već nekoliko godina unazad su prvi koji otvaraju sezonu uspona na Mont Blanc. Opremljeni su kao i mi, ali sa znatno kraćim skijama. Uspon od doma do vrha traje tipično 6 do 10 sati.
Igor i ja smo pošli na uspon u 5h. Austrijanci su pošli pola sata ranije i bili su vrlo brzi tako da smo ih sreli na pola puta kada su se oni već vraćali sa vrha. Mi smo bili spori, a glavni razlog je bio tehničke prirode. Sneg je bio sleđen i koristili smo krampone za skije koje ranije nikad nismo koristili. Krzna su bila profilirana prema obliku skije, a pošto su se zaledila duž ivice, taj led se uhvatio i na rubovima skija. To je dovelo do brojnih proklizavanja, gubitka ritma i energije. Pored toga za ovakav sneg trebalo je uzeti skije –25cm i dobro namazane i naoštrenih rubnika. Naše rentirane skije nisu bile takve.
Deo uspona sa Petit Plato u Grand Plato smo morali da brzo prođemo jer su seraci sa desne strane, sa Dome de Gouter 4304m delovali preteće. Bilo je već podne i sunce je na tom mestu peklo kao u mikrotalasnoj pećnici. Hodali smo u majicama, na 4000m, u kalendarskoj zimi, a nije bilo ni daška vetra. Od vrućine smo načisto dehidrirali, tako da smo imali i po 5L vode nebi nam bilo dovoljno.
Nastavili smo uspon do prevoja Coll Dome de Gouter 4187m, gde se neposredno ispod skloništa Vallot naš smer spaja sa normalnim Gouter smerom. Kod Valloa se ostavlja ski i ostala nepotrebna oprema i ka vrhu se hoda sa derezama. Bilo je 14h30, znači još 5 sati do mraka, a do vrha bi nam trebalo još oko 2sata. Nije bilo lako odustati od vrha, ali smo ipak odlučili da ne idemo dalje, jer bismo se previše izmorilii, a za bivakovanje u Valou na 4300mnv nisam bio siguran da smo dobro aklimatizovani. Popeli smo na skijama ovaj za nas novi zimski smer i to je bilo dovoljno. Preostali deo puta do vrha nam je poznat sa ranijih uspona na Mont Blanc.
Lagano i pažljivo smo otskijali nazad do doma Grandes Mulets 3051m. Bilo je leda, naduvanog snega, smrznutih kora, pršiča i razmekšalog snega. Sutradan smo svi skijali do medjustanice žičare Plan du Midi 2300mnv, tako da smo u dva dana napravili turni uspon i spust od cca 2000m visinske razlike. Čitav ambijent je teško opisati rečima. Snimili smo dosta foto materijala. Otvorili smo i jedno novo poglavlje – zimski usponi na alpske vrhove 4000+ m. M Skender
Utisci Bojana Šćekića:
Chamonix 10.-17.03.2007.
Igor Skender Maja Skender Igor Skender Bojan Šćekić
Bojanovi utisci:
Chamonix kao prestonicu ekstremnih i planinskih sportova znamo još od ranije. Svako na svoj način. Kako smo došli, dve stvari vezane za skijanje su bile upečatljive i uveliko obeležile naše aktivnosti. Prvo, skijaška sezona 2006/07 je generalno već bila pukla u Zapadnoj Evropi, a mi smo došli u centar u kome provereno postoje tereni za skijanje na visini iznad 2.000 mnv. To je bila dobra pretpostavka da će biti skijanja ‘na visini’. Drugo, imali smo ludu sreću da pogodimo nedelju dana sa najboljim mogućim vremenom, anticiklon se bio namestio iznad većeg dela Evrope. Ovakav sistem je uslovio da dani budu savršeni za planinske aktivnost u Chamonix-u: bez padavina, bez vetra, bez oblaka, bez naglih promena i sa dosta Sunca. U samom gradu Chamonix-ju, kao i u Beogradu tih dana, dnevna temperatura je bila 15-20 stepeni C.
11.03. (nedelja) Skijanje u domenu Brevent-Flegere Za otvaranje sezone pravo na najprostraniji klasični domen za skijanje u dolini. Postoje 3 moguća pristupa gondolama iz doline u domen koji se proteže od Brevent-a na jugu pa do Grande Floria-e na severu. Skijaški tereni su iznad 2.000 mnv i postoje svi tipovi staza, od dečjih do crnih. Mi smo izašli gondolom koja vodi ka delu Brevent i za početak krenuli plavim i crvenim stazama koje su postajale sve ozibljnije, idući gore dole i u dalj stigli smo ispovezanim sistemom staza i žica sve do Floria-e na severu. Ceo ovaj domen je generalno ono što znamo kao klasično alpsko skijanje. Od takvog skijanja je zapravo bio i jedni do kraja boravka ☺ Preporuka – staze koje gravitiraju Floria-e: staze Index i naročito vrlo duga staza sa sjajnim pogledom zvana Combe Lachenal. Za kraj dana obavezno otići gondolom na Brevent, istaknuti stenoviti vrh sa prelepim vidikovcem iznad samog Chaminix-a na visini od 2.525 metara sa koga ide za prvi dan skijanja izazovna crna staza Charles Bozon.
12.03. (ponedeljak) Skijanje Argentiere / Grand Monetets, iliti Šou počinje Sa standardnom alpskom opremom kolima odlazimo u par kilometara severniji Argentiere i parkiramo na velikom parkingu pored početka gondole. Dok se mi komotno nameštamo u našu opremu na parkingu, pored nas izleću neki likovi i počinju da se spremaju toliko brzo da privlače moju pažnju. Bacim pogled i imam šta da vidim. Na plavom kombiju piše Gendarmerie – corpe du montagne ili nešto slično. I to ne jedan nego cela četiri kombija. Nameštaju krajnje šarenoliku a ne uniformisanu opremu, testiraju reco sonde za lavine, uzimaju užad i lopate i odlaze ispred nas na gondolu. Tog dana ih više nismo vidjali, a kad smo se mi vratili na parking oko 17h tog dana kombija nije više bilo. Profesionalci su došli i odradili svoj posao, a mi još više postali svesni da smo došli na teren medju prave profi likove, na terene gde dolaze ljudi koji mnogo više znaju od nas, žive za i od planine i od kojih imamo šta da vidimo i naučimo.
Prvi izlazak na Bocharc na 2.765 metara oko 10h je bio doživljaj. Visina, uredjena staza, ljudi samo naviru. Druga karakteristična grupa ljudi postaje prepoznatljiva, novi klinici zapadnog sveta. Ma kakva generacija X devedestih, ovi novi klinci jedva da su punoletni a idu sami i u grupama na ovakva mesta, imaju stav da su ekstremi sportovi prava stvar i samo stiču znanje i iskustvo. Zeznuti likovi rastu, traže način da iskoče kao individualci iz sivila društva i kulture masovnih medija i potrošnje. Subkultura koja troši i uči opstanak na svoj način. Srećno. Iako sam ih zapazio i upravo potrošio par redova na njih, na stazi nisu baš poželjni. Generalno gomila ljudi čini skijanje manje zanimljivim. Zato menjamo taktiku i otkrivamo sjajnu šestosedežnicu Combes na kojoj nema gužve dok je staza koja niz nju vodi zapravo savršena. Nakon nekoliko krugova pravimo par plavih vožnji na drugom kraju padine i, naravno, pauzu. A nakon pauze, poslastica za sve ljubitelje planine. Nakon jednosatnog čekanja u redu za gondolu izlazimo iz iste na plato Grands Montets na visini 3.275 metera i na vidikovac iznad nje. Za opis sa istog reči su suvišne, videti slike. Iznad nas ostaje greben koji vodi na vrh Aiguille Verte a mi se spuštamo jednom veeeelikom padinom ka Argentiere glečeru. Ova padina nije održavana ali je zato markirana, obeležena na karti i veliki broj ljudi se skija niz nju. Do glečera vozimo po različitim nagibima i kvalitetu snega. Postoje prelepi široki padovi vetrom nabijenog snega ali i dosta strmi delovi pred glečerom. Od ivice glečera staza skreće nazad u padinu ka uredjenom delu koji se spušta sve do parkinga na nekih 1.300 metara. Usput smo zakucali kroz neki šumoviti deo i na kraju razvodnjenu stazu punu skijaša koji silaze sa planine – uz umor i slabiju tehniku za da bude naporno. Preporuka – obavezno se spustiti 2.000 metara visinske razlike sa Grand Montets-a. To je doživljaj svoje vrste za koji vredi izdvojiti celo popodne. Ceo Argentiere je mnogo više nego samo vredan pominjanja.
13.03. (utorak)Vallee Blanche “Najpoznatiji spust u Evropi” Reklamu nisam smislio ni ja, a bogami ni Francuzi. Može se videti na slici planinske kuće u Courmayer-u u susednoj Italiji (videti sliku). Na lecima koji reklamiraju usluge vodiča po Chamonix-u navode da je dovoljno znanje skijanja po crvenim stazama, standardna alpska skijaška oprema za uredjene terene i pojas. I naravno vodič, minimum EUR 240 po grupi do osam osoba. Ostatak je čisto uživanje po lepom vremenu. Malo cimanja je potrebno za silazak od prvih stotinak metara sa Aiguille du Midi-ja (3.842 metara). Staza je vrhunski trasirana nekih stotinak metara, tu su fiksirani genlenderi i užad, napravljene stope, jedino što ima dosta gužve. Nije ni čudo što je ima jer je sam doživaljaj fenomenalan i ne previše zahtevan te ljudi dolaze masovno. Sa platoa gde se nameste skije ide se manje više ravno i uživa u pogledu na okoline vrhove. Kao da su na dodir ruke sve vreme. Pri prelasku centralnog ravnijeg dela Vallee-a dok staza ide blagim zaokretom ka levo pogled puca na smeri Mont Blanc du Tacul-a koje oduzimaju dah a zauzimaju mesta u nekim od najpoznatijih alpinističkih knjiga. Odatle se prolazi krajnje levo kako bi se izbegli veliki glečerskim naborima i vodopadima Vallee Blanche-a dok na sve 'prolaznike' sa visine gleda Dent du Geant. A iza ćoška se nalazi jedno sjajno mesto – Refuge de Requin nikako ne propustiti! Topla čokolada teško da je još negde tako ukusna po takvom danu☺ Od doma staza ide uglavnom ravno i pravo dok ulevo šamoniške igle idu put nebesa, s desna preti Dent de Geant, dok radoznali pogled skijaša čeka da se pred kraj vožnje ukaže Grandes Jorasses sa svojim velikim severnim zidom. Na kraju vožnje pogled unutar glečera Mer de Glace te odlazak na početnu stanicu vozića Montenvers na visini 1.913 metara. Ne zaboraviti da smo krenuli sa 3.842 metara Aiguille du Midi-ija. Visina i daljina se ne osete – po savršenom danu čista uživancija. Napomena: mi smo se kao ekipa vrlo ozbiljno opremili za ovaj spust, kako po pitanju opreme tako i po pitanju odeće. Može se reći da je bilo i viška, ali svakako je vredelo za prvi put i priprema za dalje. Preporuka – nakon ovakvog opisa, da li je potrebna? 14.03. (sreda) Les Grandes Mullets “Veliki magarac” To je inače ime doma. Jednog vrlo interesantnog i starog. Pripreme su bile ozbiljne. Ne samo što smo nabavljali opremu za turno skijanje i hranu već i pojedine delove opreme za veću visinu i nižu temperaturu. Bojan je na primer kupio par rukavica za ozbiljan minus u Mamutu (na šta ćemo se vratiti kasnije, ima naravoučenije). Najzad spremni, a prošlo podne. Krećemo na gondolu za Aiguille du Midi uz peripetije. Odjednom su potrebne rezervacije, neki turisti navalili. Rešavamo i to relativno brzo se penjemo na Plan du Midi 2.317 metara. Nameštamo opremu za turno skijanje, ja po prvi put u životu. Krećemo po podnevnom Suncu bez vetra. Idemo malo na skijama, malo peške na jačim padinama. A Sunce greje li greje, da ne poveruje čovek koliko se znoji. Idemo u formaciji gde je Skedža na početku i realno imamo problem da ga stignemo, ide čovek kao voz. Nakon neka 3 sata stižemo do početka glečera Taconaz i tu srećemo ekipu od 5 likova sa nemačkog govornog područja, najverovatnije Nemci. Došli su malo pre nas i pripremili dva šatora za bivak. Mi nastavljamo dalje pre glečera više u dalj nego u vis, trenutno tek malo iznad 2.600 metara. Svi smo pod utiskom oblika i izgleda na glečeru, Skedža samo slika i govori da radim isto. Ledene kocke i ostala čuda svuda okolo, pogled niz dolinu magičan. Kako već ima 18h postajemo svesni još jednog utiska. Pada mrak. Iako je pogled sve lepši, dom nije na vidiku. U navezi prelazimo dva dela sa pukotinama i oblačimo srednji sloj odeće i kape. Znamo da čim zadje Sunce postaje zeznuto. A pred nama je dugačka strma padina na kojoj brojimo 20 zavoja. Već u senci, krećemo uz nju. Već od petog zaokreta sneg je toliko loš da se proklizava i muči pri svakom zaokretu. I to tako traje. Dok sam kao poslednji došao pred poslednje od 20 zaokreta već je mrak. Mi smo na desnoj strani padine dok je sa leve stena sa čijeg vrha neko šalje svetlost lampom. Trenutak je napet, iako smo raštrkani verujem da je svako ponaosob svestan da je već mrak, znoj na telu, temperatura pada i NEMA stajanja. Napred ili ćao. Vadeći se na čistu volju više nego na išta drugo skupljamo se ispod stene na drugoj strani padine, ispod stene. Stenom ide staza sa lancima i sajlama stotinak metara. Izvlačimo se do doma Les Grandes Mullets 3.051 metara. U domu dolazimo sebi srećni što vidimo još nekog osim samog sebe. A vidimo i ljude koji su nam davali signal da gde je dom i da su tamo. Dvoje Austrijanaca, Thomas i Magdalena, spremni da ujutru na turno skijama krenu na Mont Blanc 4810m. Preporuka – satnica koja stoji u svim vodičima za ovu turu je 4 sata pod uslovom da je staza isprćena . Nama je bilo potrebno 7 sati. Bolje dobar višak u startu nego manjak kad zadje Sunce.
17.03. (četvrtak) Uspon na Mont Blanc Igor: Preporuka –
Bojan Maja i Bojan ostaju u domu. Dočekujemo one vesele Nemce sa otopljenom vodom negde oko 10h. Oni prave pauzu i kreću dalje polako se gegajući u navezi. Napreduju zaista sporo po Suncu koje bukvalno prži na glečeru. Nose kompletnu opremu za zimski uspon i bivak. Puni su i penju se da naprave bivak negde na Petiti Plateu-u, verovatno negde iznad 3.500 metara. Poželeli smo im sreću i nadamo se da su uspeli da popnu vrh dan ili dva kasnije. Les Grand Mullets. Prvi dom na istom mestu je inače napravljen još u devetnaestom veku, dok je sadašnja konstrukcija montirana 1960-61 uz pomoć same Vlade Francuske.-u. Po prelepom danu čistim terasu ispred doma i čitam sveske upisa. Našao sam neke sveske još iz sedamdesetih. Još interesantnije otkrivam da od 2004. godine već četvrtu godinu Thomas, a Magdalena drugu dolaze da otvore sezonu uspona na Mont Blanc kao prvi koji izlaze. Svaki put to je oko 15.-og marta. I svaki put izadju. I svaki put su mnogo brzi. Krenuli su tog jutra oko 04h30 i već oko 11h00 su bili nazad u domu!!! Ostavili su skije kod Valot-a i za sat vremena ispenjali se do vrha i vratili se po skije. Pa nizbrdo. Pravi baje. Žive negde ispod Grossglockner-a. Sa Igorom i Miodragom smo se par puta čuli. Negde oko 14h00 nam javljaju da odustaju. Sunce ih je isušilo i ostali su bez vode, kao u Grande Plateu kao u šerpi. Iako nisu izašli na vrh zaslužuju sve čestitke. Na turno opremi su otišli vrlo daleko za nekog iz Beograda. Preporuka – Super je kad vidiš i naučiš nešto od boljih od sebe. Za jače i vrhunske uspone savršena kombinacija je manje opreme, samo osnovna i to vrhunskog nivoa, odlična kondicija, uigranost i poznavanje terena. Kad nemaš sve to onda ostaviš više vremena i polako dok upoznaš teren, i sve vreme spreman za eventualnosti ☺ Naročito kad ne živiš na planini ili provodiš na njoj veći deo godine nego dolaziš iz gradskog života.
16.03. (petak) Silazak sa glečera Opušteno ustajemo negde iza 07h. Krećemo niz stenu do početka snega i nameštamo skije. Za početak krećemo niz ravniji deo padine na kome nema zaokreta. U par minuta prolazimo deo za koji nam je bilo potrebno preko sat po mraku pre dva dana. Na početku strimina zastajemo. Cenimo da li skidam skije i nastavljam peške ili ne. Krećem na skijama, polako zaokret po zaokret. Po ne baš sjajnom snegu početnik ide polako ali sigurno. A onda na dnu padine zabadam licem u sneg. Mnogo hladan. Ali nema veze, već sam se spustio, za vatreno krštenje super prolazim☺ Ostatak prelaska glečera i puta do žice je više razgledanje sa ciljem samo da stignemo. Malo gore dole, skini i namesti skije, namesti i promeni kopčanje na vezovima. Malo po malo stižemo. U sjajnom raspoloženju. Slikanje i snimanje kamerom utisaka celog boravka sa osmehom na licu. Preporuka – šta misliš, da li bismo ovo uradili opet?
Bojan Šćekić
|
