Paklenica

April, 18. - 25. 2008.

Učesnici: Nikola Djurić, Igor Skender

Tip akcije: Alpinistički uspon

Link na slike

Popete smeri:

1. Mosoraški, 5c 350m, Anića Kuk SZ stena – Klin

2. Trik – Brid za Veliki Čekić, 5b 350m, Anića Kuk SZ stena – Stup

3. Dijagonalka, 6a+ 200m, Debeli Kuk

4. Kikos Bohrer (Franz warum nicht do vrha?), 6a 120m, Kukovi ispod Vlake

5. Gospodari Kiše, 6a+ 150m, Veliki Ćuk

6. Velebitaški, 6a+ 350m, Anića Kuk SZ stena - Klin

Ako je Bog hteo da napravi mesto na Zemlji koje će biti raj za alpiniste, sportske penjače, trekere, base jumper-e i ostale ljubitelje prirode, onda je u tome svakako uspeo sa Paklenicom. Strme stene odličnog kvaliteta, blizina Jadranskog mora, prijatne klima, lak pristup i predivan ambijent svakako su uticali da Paklenica godinama unazad predstavlja centralno evropsko penjalište za Prvomajske praznike. U to smo se i uverili proleća 2008. Na put smo krenuli u petak 18.4. noćnim autobusom iz Beograda i stigli u Zadar ujutru u 7h. To je verovatno najlakši način da dodjete u Zadar ako ne idete kolima ili avionom. U Zadru nas je sačekao naš prijatelj Šime Grdović koji živi tamo, a inače je redovan član himalajskih i južnoameričkih ekspedicija koje vodi Dragan Jaćimović. Šime nas je odvezao iz Zadra do Starigrad-Paklenice (oko 40km) i našao nam odličan apartmanski smeštaj u naselju Marasovići (na potezu od Starigrada prema penjalištu).

19.4. U Zadru nas je sačekalo kišovito i relativno hladno vreme koje se ubrzo popravilo. Od lokalaca smo čuli da je celog marta i aprila skoro svakog dana padala kiša. Nakon smeštanja u apartman odlazimo do penjališta (oko 2km asfaltnim putem) i razmatramo šta bismo mogli penjati tog dana. Čim se vreme popravilo, gomila penjaca se istog trenutka nasla u Paklenici, mahom u masivu Klanaca, ali i u ostalim stenama. Mi odlučujemo da se prvoga dana zagrejemo u Mosoraškom smeru (5c, 350m) u severozapadnoj steni Anića Kuka (stena Klin).

Ulazimo u 13h u smer, a 2-3 cuga iznad smo imali jednu navezu koju smo ubrzo stigli. Smer je bio mokar u ključnom detalju ali smo s lakoćom za 3.5h rešili ceo smer. Stena je odlična, smer je opremljen, a težine su skromne osim u 2-3 cuga. Sa Anića Kuka silazimo po zapadnoj strani po via ferrati što je nešto teža varijanta nego preko vrha pa severo-istočnom stranom što je normalni put.

20.4. Osvanuo je sunčan i topao dan. Odlazimo pod Anića Kuk do ulaza u Velebitaški smer, ali uvidjamo da je još previše mokar u 3 najteža cuga. Vraćamo se do pod deo severozapadne stene pod imenom Trapez, razgledamo smer Kača, ali on tek „pliva u vodi“. Silazimo do dela stene pod imenom Stup. Leva Tržaška nam izgleda previše teška, te se odlučujemo za kombinaciju Trik – Brid Za Veliki Čekić, koje spaja varijanta od 2 cuga Leve Tržaške. Ceo uspon je visok oko 350m i preovladjuje ocena 5a dok je najteži detalj ocenjen sa 5b. Smer je bio vrlo zanimljiv sa gotovo svim karakterističnim oblicima slobodnog penjanja, a najzanimljiviji je bio ključni cug koji je zapravo ploča nagiba 75 stepeni sa brazdom u sredini, tako da se penje uglavnom na trenje nogama po ploči. Taj cug je verovatno malo pomeren u odnosu na originalnu varijantu jer u doba kad je smer nastao nije bilo boltova, a klinove i zaglavke je gotovo nemoguće plasirati u sadašnjem cugu. Popeli smo smer za 4.5h i sišli normalnim putem u dolinu. Iako nosi ocenu 5b, ova kombinacija je znatno teža od Mosoraškog smera koji nosi ocenu 5c.

21.4. Za ponedeljak je najavljeno suvo i oblačno vreme pre podne dok se po podne očekuje jaka kiša sa grmljavinom. Ustajemo ranije i oko 8h smo pod stenom. Odlučujemo se za smer Dijagonalka u Debelom Kuku. Radi se o klasiku koji je uterivao „strah u kosti“ pre par desetina godina. Smer je visoka 200m i težine je 6a+ u najtežem cugu, a ima još 3 cuga težine 5c i 6a i jedan cug 4b.

Radi se o otvorenom, zanimljivom, teškom i eksponiranom penjanju svih 200m.

U najtežem cugu smo obojica morali sesti u komplet po dva puta jer je za nas bio pretežak za „on sight“. U poslednjem cugu srećemo Slovence koji su penjali smer Senza Piata 6b+, 200m. Kad smo izašli iz smera već se opasno naoblačilo i duvalo pa smo umakli abzajlom „uz zvuk sirene“. Dijagonalka je ujedno bila naš najteži smer koji smo popeli u Paklenici za 6 dana. Po podne se razvedrilo pa smo iskoristili to da prošetamo obalom mora i malo se opustimo.

22.4. Psihički umor nas je stigao od prethodnog dana. Nameravali smo da celog dana odmaramo, ali smo ipak otišli do stene i „održali mišiće zagrejanima“ u smeru Kikos Bohrer (Franz warum nicht do vrha?) 6a, 120m koji se nalazi u steni Kukovi ispod Vlake, levo od parkinga pred ulazak u Klance. Bilo je primetno da smo umorni, pa smo ovog puta bili nešto sporiji (2.5h) u smeru. Nakon silaska smo bili na sportskim smerima u Klancima zajedno sa Šimetom i njegovim partnerom Karlom.

23.4. Vreme se popravilo, ali je i dalje bilo kratkotrajnih pljuskova. Naše raspoloženje se popravilo i odlučili smo se za smer Gospodari Kiše, 120m 6a+ u masivu Velikog Ćuka. Iako nijedan cug ne ide ispod 5b, težinu smera nismo ni osetili, što je znak da smo se upenjali i osvežili malo, kao i da nam je smer „legla“. Na prvom štandu nas je uhvatio kratkotrajni pljusak pa smo pola sata sedeli na štandu i čekali da prestane padati kao i da se malo prosuši stena.

24.4. Poslednjeg dana našeg boravka u Paklenici, odlučujemo da se vratimo u veliku stenu i popenmo Velebitaški smer (350m, 6a+). U smer ulazimo u 9h ujutru, stena je u hladu i prilično je hladna, a najteži detalj je i dalje mokar. Velebitaški smer čini „pakleničku triologiju“ zajedno sa smerima Mosoraški i Klin. Kao takav, smer je vrlo popularan i valja biti na ulazu ranije, inače je gužva. Smer smo popeli bez većih problema za 5h. Uspeli smo da se „otvorimo“ na rukama jer je stena bila hladna i mestimično veoma oštra. Sam najteži detalj je prečka nogama po ploči i rukama po horizontalnoj tankoj mokroj pukotini i izlazak preko trbuha u zajedu. Da nije bila mokra pukotina, verovatno bismo se više potrošili u smeru jer bismo se hvatali za nju sve snage. Ovako smo morali malo da uključimo mozgove i prečku izvedemo nogama po ploči pridržavajući se samo malo rukama. Nakon najtežeg cuga težina opada, a smer se zavlači pod sam Brid Klina što je jedinstveni prizor. Na vrhu Anića Kuka nas je obasjalo Sunce po prvi put. U dolini smo sreli Slovence koje smo upoznali 3 dana ranije u Debelom Kuku kad smo penjali Dijagonalku (6a+), a oni Senza Piata (6b+). Sada su oni penjali Dijagonalku i nisu se baš usrećili. Kažu da je znatno teža od Senza Piata, a oni su imali i nekoliko padova. Preporučili su nam da penjemo Senza Piata koju je napravio Italijan Paolo Pezzolato kojeg bije glas da su mu ocene precenjene. Slovenci rekoše samo: „Ako ste popeli Dijagonalku, ovo vam je perje.“ I poslušaćemo Slovence, ali sledećeg puta kad dodjemo u Paklenicu.

6 dana penjanja je više nego dosta iako nam se činilo da možemo penjati još dugo svakoga dana. Odmor je mnogo važna stvar i odlucili smo da se po podne spakujemo i krenemo kući. Popeli smo 1500m stene, od toga 15 cugova VI- ili težih i 3 cuga VII- uz puno cugova težine V.

Ocene i visine smerova su preuzete iz vodiča za Paklenicu Borisa Čujića. Sve smeri koje smo popeli su uglavnom dobro boltovane. Za svaki je potrebno poneti i set cokova i neku slingu zbog velikih out run-ova.

Zaključak: Paklenica će nas videti vrlo brzo ponovo. Prvom sledećom prilikom...

Igor Skender.