Julijski Alpi, Vrata i Tamar

21.08 - 23.08.2008.

Učesnici: Nikola Djurić, Igor Skender, Miodrag Skender, Vladimir Filipović

Tip akcije: Alpinistički usponi

Popete smeri

1. Kratka Nemška z Zimmer-Jahnn izlazom, IV-/III 800m, Stena, Skedža i Fića

2. Aschenbrenner-jeva, VI 800m, severna stena Travnika, Džoni i Igor

Prevoz: Fićin auto

Slike

Pomno prateći prognozu nekoliko vikenda za redom, zaključismo da ozbiljne smeri ne biraju vreme. Naime, pogodilo se da vikendom pada kiša barem jedan dan što je dovoljno da ceo vikend propadne, makar što se tiče penjanja u velikim stenama. Ovo je bila blic akcija ili “Kako za 54h otići i vratiti se iz Slovenije i pri tome popeti dva 800-metarca?”. Igor je u sredu uveče na sastanku Kluba rekao: “Ljudi, Slovenija. Petak će biti brutalno dobar dan za penjanje...”. Sutradan, u 14h Fića, Džoni, Igor i ja već jurimo autoputem ka Julijskim Alpima. Fića i ja ostajemo u Vratima, u Aljaževom domu, a Džoni i Igor produžuju do doma u Tamaru.

Petak 22.08.

Skedža:

Fića i ja ulazimo u Nemšku smer oko 8h. Nismo žurili da što ranije udjemo u smer jer smo hteli da tokom pristupa što bolje snimimo sve njene detalje. Za obojicu će ovo biti prvo penjanje u severnoj triglavskoj steni. Stena je ogromna i zaista uliva strahopoštovanje. Navezali smo se na ulaznom pragu Slovenske smeri, prekoračili Wagnerjevu grapu i nakon 50m došli na malo sedlo koje je pravi početak Nemške smeri.

Već nakon prvih detalja je nestalo početne nelagodnosti i treme. Vreme je lepo, stena je topla, prepoznali smo detalje iz opisa, iskusili njihove težine i uverili se da je to upravo ono što smo očekivali, tako da smo ceo smer peli sa uživanjem, bez žurbe i vrlo opušteno. Naizmenično smo se smenjivali u vodjstvu. Rastežaji su uglavnom dužina 30-40m i logično završavaju na vrhovima tornjeva ili komotnim policama na kojima su štandovi opremljeni najmanje sa po jednim klinom. Stena je razudjena i uglavnom se penju žlebovi i kamini, ima i ploča, a na kraju je kao najteži detalj cele smeri previs težine IV-. Mogućnosti za postavku svih vrsta sprava za medjuosiguranje ima na pretek. Prava školska smer.

Kod upisne knjige na Nemškom turncu smo bili oko 14h. Travnata terasa i pogled na sve strane su fenomenalni. Tu smo jedino bili malo na suncu jer je mesto odmaknuto stotinak metara od gornjeg dela stene. Na trenutak sam se setio nesreće koja se u Nemškoj smeri, malo ispod tog mesta, dogodila 1981g. kada je poginulo troje alpinista iz Beograda.

Do mesta gde se Zimmer Jahnov izlaz odvaja od Nemške smeri treba se popeti iz grape na veliku policu koja preči ceo steber ispod crnih ploča. Tu smo pogrešno protumačili skicu iz Miheličevog vodiča, pa smo popeli direktnu varijantu dužine 50m i težine V koja vodi direktno na crne ploče, a trebalo je nastaviti grapom još oko 20m, dok se ona skroz ne suzi, pa onda kaminom i žlebom doći do možica (čovečuljka) na stazi ispod crnih ploča. Fića je sigurno izveo tu varijantu i to je bio najlepši rastežaj u celoj smeri, ali malo stresan za obojicu jer takvu težinu nismo očekivali. Varijanta ide iz velikog udubljenja u steni ispod crnih ploča kaminom 10m do zaglavljenog bloka. Iz kamina se izlazi u levo i onda po belim ispranim trbušastim pločama nagiba oko 70stepeni direktno na gore oko 30m i na kraju još 10m vertikalnim i vrlo uzanim kaminom na vrh stebra koji završava ispod crnih ploča. U toj varijanti smo naišli na 4 dobra klina koji su bili na pravilnim razmacima od po 10m. Ti klinovi su nas navukli da podjemo za njima, a da smo pogrešili bilo je jasno nakon 20m. Težina nije popuštala, iako se “na pogled” činilo da je lakše ići napred nego vraćati se.

Do vršne stene smo išli razvezani oko 100m u levo i 50m nagore po polici i žlebu. Poslednji rastežaj ima vrlo karakterističan previsni zarez u najnižoj tačci gornjeg ruba stene. Previs je visine oko 4m, a tramvajci za obe ruke rešavaju taj detalj. Kod vrha Slovenskog stebra smo se slikali oko 18h. Tačno 10h penjanja, fotografisanja, uživanja…

Do mraka smo sišli rubom Stene i markiranom stazom do Staničeve koče 2332m gde smo prenoćili.

Igor:

Četiri do pet sati sna. Ustajemo u 3:45h, mrkli je mrak. Vedro je i toplo. Miriše na lep dan. U 4h krećemo put stene. Znajući od pre mesec dana kuda ide pristup, bez problema se izdvajamo sa markacije za Vršič i nastavljamo kroz grapu do uskog žljeba. Možda je bolje što je bio mrak dok smo penjali žljeb, čisto da se ne uplašimo previše. Radi se o vlažnoj, delimično obrasloj steni na desnoj strani žljeba (težina oko II) bez mogućnosti osiguranja iznad kojeg se nastavlja kroz strmu vlažnu travu. U 6h smo pod stenom. Nakon kraćeg osmatranja glavnih orjentacijskih tačaka u steni, navezujemo se i krećemo. Prvih par cugova nisu najprijatniji jer je stena malo lošija. Nakon 150m penjanja kreće horinzontalna traverza od 100-120m u kojoj je bilo petice. Sledio je kamin kojeg smo popeli u jednom punom cugu. Nema klinova u tom cugu i malo je šansi da se plasira nešto od opreme pre eskivađe na steber. Mi smo zabili 1 klin u kaminu. Odatle se već uočava početak najtežeg dela smeri – previsne Vilice, do kojeg smo ipak potrošili još jedan cug. Udobna polica ispod Vilica nam je omogućila da popijemo malo vode i spremimo se za glavni deo smera. U 9h krećemo u prvi od devet kraćih cugova težine. Sam prvi cug ume da deprimira, jer je penjač još nezagrejan za tu težinu. Počinje blago previsno sa uglavnom slabim gazištima i problematičnom ravnotežom. Da bi se cug popeo slobodno mora se izvesti poneki delikatan pokret. Naravno da smo se uplašili da je i preostalih osam cugova ovako teško. Srećom, zagrejali smo se pa nam naredni cugovi nisu tako teško padali. Težina ne popušta nigde, penjemo uglavnom strme ili vertikalne ploče sa ponekom pukotinom u sebi, bilo je puno lepih, krajnje eksponiranih i zanimljivih traverzi ispod previsa. U svakom cugu sam se divio ljudima koji su to popeli prvenstveno davne 1934. godine kada se penjalo u gojzericama! U to doba penjati tako strmu stenu sa minimalnim gazovima ili cak trenjima je neverovatno! Mislim da smer nakon prvenstvenog uspona nije ponovljena nekih 15-20 godina! Odmah se uvrstila u najveću želju svih alpinista koji su želeli vrhunsku smer. Zato je znameniti Aschenbrenner za sva vremena ostao smer broj 1 u Travniku. Nakon 7 cugova težine, na spoju Aschenbrenner-a i Debeljakove varijante, pravimo malu pauzu za vodu i osmatramo naredni, previsni cug ka «Bunkeru». Taj cug je imao pokrete kojima bi po estetici lako prevazišao mnoge sportske smeri! «Pakovanja» u previsu, rasponi, Dülfer... svega je bilo. Nakon toga, štand – pravi bunker, polica zatvorna previsom na kojoj je moguće bivakovati udobno. Poslednji cug težine ima malo slabiju stenu. Radi se o krajnje eksponiranoj prečki ispod plafona kojom se produžuje u strmu zajedu sve do lope. Tu smo bili oko 15h. Kraj najtežeg dela smeri, ali do vrha ima jos dosta. Sledila su 2 puna cuga po glatkoj kosoj rampi. Težine nisu prevelike (IV, IV+), ali pažnja mora biti na nivou. Nakon rampe kotanja – udoban stand kakav nismo imali od pocetka smera. Zatim je sledio žljeb-kamin, pun cug na gore, gde konačno izlazimo na policu koja bez težina vuče na raz Travnika. Odatle originalna smer ide direktno na vrh, ali većina naveza eskivira na raz Travnika odakle nakon 2 cuga (III, IV) izlaze iz stene na glavni greben Mojstrovka-Travnik 10-15m pod vrhom. U 18h, nakon 11h penjanja, nasli smo se na južnim padinama Travnika, ali izražavanje sreće je moralo da sačeka još 2h dok nismo sišli do doma an Vršiču. Silaz traje i naporan je nakon penjanja, u početku nije markiran. U 20h smo na cesti. Iskrene čestitke za smer koju već dugo sanjamo. Time je popeta i druga stena iz projekta «12 Veličanstvenih», nedvoumno najlepši poduhvat u dosadašnjoj karijeri.

Subota 23.08.

Fića i ja smo sišli smo preko Praga u Aljažev dom. Tu smo sačekali Igora i Nikolu koji su sa Vršiča gde su noćili morali prvo da odu po auto u Tamar. Vremenska prognoza se obistinila tačno u minut. Kiša je počela tačno u podne. U Beograd smo stigli oko 20h. Cela tura je trajala 54 sata.

“No. 1”