Alpinistička sekcija
Izveštaj sa akcije
Julijski Alpi, Slovenija
Avgust 30.-31.08. 2008.
Učesnici: Bojan Šćekić, Petar Kostić
Tip akcije: Alpinistički usponi, visokogorski usponi
Link na slike
Popete smeri:
1.
Aschenbrenner-jeva, VI, 800m, severna
stena Travnika, Lori i Bojan
Popeti vrhovi:
1.
Jalovec, 2.645m, prečanje,
Petar
2.
Travnik 2.379m, Bojan
Prevoz. Petrov automobil.
Smeštaj. Dom u Tamarju.
Avgust je prolazio bez nastavka
odlično započete
‘visoke sezone' iz jula. Odlučan da se iskoristi solidna forma, značajno unapredi iskustvo i steknu nova znanja,
nekoliko nedelja unapred dogovaram sa Lorijem
penjanje za poslednji dan u avgustu. Par dana
pred polazak, pojavljuje se još jedan odlučan interesent za odlazak
u Tamar. Petar već dugo merači Jalovec.
30.08. Krećemo iz Beograda
nakon 04h ujutru, te uz zadržavanje u Ljubljani stižemo u dolinu Tamar tačno u 15h.
Raspoloživo vreme koristimo za upoznavanje i usaglašavanje frekvencije sa
fascinantnom prirodom oko nas. Idemo
stazom ka Jalovcu nekih sat vremena hoda od doma, osmatramo i vraćamo se nazad.
Odlazimo na Vršič
gde se srećemo sa Borisom Lorenčičem
– Lorijem. Lorija znamo od
zimus kad smo sa njim
radili ledne tehnike baš u dolini
Tamar. Pored toga što UIAGM sertifikovani
vodič i instruktor, Lori je vrhunski alpinista svetskog glasa. Za uspon na Chomolhari sa Markom Prezljem
je zaslužio zlatni cepin (fran.
Piolet d'Or) dodeljen 2007. Ostavljamo jedno vozilo na Vršiču
zarad lakšeg silaska i drugim
kolima
odlazimo u Tamar.
31.08.
Aschenbrenner
Krećemo iz doma
u 04h45. Noć je
mladog meseca. Toplo je i vlažno.
U smeru smo oko 7h. Oblaci su se formirali tik ispod nas
i iznad planinskih
vrhova. To nam omogućava pun pogled na stenu
u neverovatno mističnom
okruženju oblaka i planine. Stena iznad
nas izgleda strmo i teško.
Od početka
pa do kraja smera Lori vodi. U prva tri rastežaja na
par mesta se ‘oseća’ težina pokreta. Ne suditi o težini smera po početku
istog. Pod crno-rumenim previsima odpenjavamo desetak metara ne ulazeći
u središnji mokar deo stene.
Počinju čitave dužine prečanja u levo do početka izrazitog kamina vidljivog i iz
doline.
U prečkama ponekad
ima preko 10m bez međuosiguranja dok pojedini pokreti
traže ozbiljno uključivanje mozga i motorike. Neposredno pred štand na
dnu kamina se nalazi i jedan od najtežih i najeksponiranijih pokreta tog dela.
Kamin, mokar, bez luksuznih hvatova, penje se na upore, ima svega 3 klina sve
do izlaska. Pred sam izlazak i dva klina u ploči se nalazi veoma
uglačana stena prekrivena smesom poput vlažnog cementa. Izlazak iz kamina
već vodi u drugačiju vrstu penjanja: otvoreno, široko, strmo. Štand
ispod ‘Vilica’ i početak težina oko 9h. Gledam Lorija kako vodi po steni
koja po strmini, veličini hvatova i broju međuosiguranja liči na
solidan sportski smer. Voda, kratko osveženje.
Trenuci dok sam čuo
“Popusti osiguranje” su brzo prošli –
krećem sa idejom da probam da popnem slobodno.
Prvi potezi su psihološki najteži, osećam da se ovaj smer ne penje na
hvatove i ruke već na pokrete i gibanje. Teško je. Čim sam došao do
prvog klina odlučujem – ima da ga popnem slobodno. Teško i strmo, ali ide.
I onda dužina za dužinom. Smenjuju se ploče bez hvatova, pukotine za
vrhove prstiju, prečnice. Oblici za koje mi zaista nije jasno kako su
popete u predratnom periodu u gojzericama. Obožavam klasike iz predratnog
perioda, divim se ljudima koji su ih peli u gojzericama i jednostavnoj
obući i svaki put se pitam od čega su oni bili sačinjeni, a od
čega smo mi danas sa svom svojom opremom i tehnologijom. Weekend ratnici u
najboljem slučaju.
Lori je ovaj deo smera popeo do sada jednom i to zimi u
jednom danu i u penjačicama, skicu nema niti mu je potrebna. Pronalazi
klinove koji bi većini bili potpuno nevidljivi, ima primetno izgrađen
osećaj da nađe logičan put i pokret. Vreme potrebno za
tranzicije sa štanda na penjanje je svedeno na minimum, sve se radi brzo i po
ustaljenim šablonima.
Na štandu gde se spajaju orginalna smer i Debeljakova
varijanta po prvi put nakon nekoliko rastežaja je moguće stajati samo na
nogama – čist luksuz. Sa tog mesta iznad nas se vidi veliki previs koji su
Igor i Nikola zaobišli sa desne prolazeći pored ‘bunkera’, dok mi idemo
preko ploče sa leve strane. Nakon te ploče dva rastežaja u ‘rampi’
izgledaju dosta lakše.
Na kraju rampe i ispod kamina smo oko 14h nakon sedam
sati penjanja. Tu se razvezujemo, raspremamo i uzimamo zasluženu marendu. Do
vrha nastavljamo u patikama i to najpre kroz kamin (detalj III+ pored klina),
prečkom u levo (eksponirano, nema klinova), prelazimo raz planine nekih
10-15m i po razbitom terenu (do II) smo ispod vrha oko 15h.
Izlazim nekoliko koraka do vrha, pravim sliku, vredi za
ime Kluba i za pogled.
Silazimo niz greben Travnika ka Zadnjoj Mojstrovci i
potom nizbrdo ka Vršiču. Foto načinjena na cesti u 17h19.
Hudičev steber popet sa Nemanjom u julu mesecu je
bio maturski. Aschenbrenner popet sa Lorijem u avgustu je istinski master class.
- Aschenbrenner-jeva, VI, 800m, severna stena Travnika, Lori i Bojan (drugi,
slobodno), 8h do vrha
Jalovec
Petar je
krenuo iz doma pre 6h i pre ostalih planinara koji su pošli
put Jalovca. Idući preko Kotovog sedla
prvi tog dana
izlazi na vrh Jalovca. Ubrzo,
na vrhu
se okuplja desetak ljudi. Silazak na suprotnu
stranu put Jalovčevog ozebnika niz koji
se spušta do sipara. Već iza 14h šalje SMS da je u domu.
Par Petrovih utisaka: “Sa Jalovca se ne treba
spuštati niz Ozebnik, zbog velikih
odrona stenja i kamenja. Na vrhu Ozebnika stoji
znak - Stop, zaprta pot vec 2 godine. Severno, Kotovo sedlo pruza
divan pogled”.
Nalazimo se u Kranjskoj Gori i krećemo
za